Što se kulinarskog dijela moje životne priče tiče – dosta je tužna. Šanse su mi bile nikakve. Tako je to kad imaš majku meštricu za domaću spizu, koja baš i ne voli da joj se "motamo po kužini", a svi pokušaji da se probijem na taj teritorij završavali su... pa dobro, sve je na koncu bilo jestivo. Donekle.
A nakon majke, stigla je još gora pokora – muž. Prirodni talent za kužinu, od onih kojima recept i ne treba ili ga tek preleti i ništa ne napravi po njemu; od onih koji imaju urođeni talent za pravu mjeru, za pravi začin, čijim se jelima – što god to bilo, od bureka do jakobovih kapica – raduju svi osim mene.
Mislim, radujem se i ja, ali krijem, sve od zavisti i ljubomore. I tako, majka kuha i danas preko tjedna, muž vikendom, a meni ostaje tek da se u kužin...