Scena Mozaik

Mladen Mateljan: Volit more, znači bit privilegiran

Zapravo, ja san četverostruko privilegiran:  zato jer volin more, zato jer san novinar, zato jer san ka novinar pisa o moru i zato šta u penziji nisan sta, nego i dalje slavin more

Jeste li čuli  onoga čovika šta je vika s broda dok je fotoreporter
Vojko Bašić slikava na mulu vas i vašeg pasa? Čula ga je cila Spinutska lučica: “Mladene, bolje je da novinar intervjuira tvoga pasa nego tebe!?”

- Je, čuja san, smija san se... To je bija Pere Krstulović, veliki zajebant. Eto, kad je tako počelo još prije početka intervjua, šta će tek bit kad intervju izađe...

» Evo san čuja da je vaš pas zapravo – morski pas!

- Zove se Roko... Znate li ono: nije šta je moj, ali je puno, puno pametan! Zna Roko kako se triba ponašat na moru, na barki, zna di triba stat kad su valovi, zna kad more poć na provu, zna di smi, di nesmi ić... Zato je on – morski pas! A zna i fermat promet u trajektnoj luci...

» ... Kako to pas more fermat promet u trajektnoj luci!?

- Je, Roko je to učinija! Iša je s Bačvica za nekon kujicon koju je vlasnica držala na uzici. Njušija je, iša za njon do trajektne luke, uša za njon za trajekt za Supetar. Vidili su da Roko luta trajekton, a kako mu je na vrat obišena pločica s imenon Roko i našin telefonskin brojen, zvali su nas doma s trajekta da dođemo po Roka... I radi toga je trajekt kasnija isplovit u Supetar...

» ... Da ste ga pustili da dođe u Supetar, more bit da bi Roko doša i do vama dragog Sumartina!


- Moj otac Krešo je iz Sumartina, tamo žive pametni ljudi. Je da su pinkicu lini, ali šta je loše u tome kad je neko lin...

Sumartinski izumitelji

» Moja kolegica iz Slobodne Dalmacije, danas nažalost pokojna novinarka Vilhemina Lovrić, pričala mi je da ste joj u jednon intervjuu govorili o velikin izumiteljima iz Sumartina...

- Je. A najveći i najpoznatiji Sumartinjanin u svitu bija je Mario Puratić. Koji je, da bi olakša vađenje mriže iz mora, izumija dio ribolovne opreme, Puratić blok nazvan Power blok, koji je skroz prominija način lova plivaričarskin mrižama u cilon svitu. Zahvaljujući njemu nasta je revolucionarni preokret u svjetskon ribolovu: višestruko se poveća izlov plave ribe!

O popularnosti Puratićeva izuma možda najbolje govori podatak da se slika ribarskog broda s uređajen Power Blocka našla na kanadskoj novčanici od 5 dolara. Mario Puratić je bija proglašen pronalazačen godine u SAD-u. Eto, Puratić iz malog Sumartina, najpametnijega i najlinijega mista na svitu, doživija je da ga stave u rang Alexandera Bella, braće Orvilla i Wilburga Wrighta, čak i najvećeg Nikole Tesle!

» Je li to, ka ono – malo puno! Bell je izmislija telefon, braća Wright su prvi poletili avionon, Tesla je izmislija letriku...

- ... A Mario Puratić donija ribarima sriću, radost, olakšanje, zaradu! Nisan ga ja stavlja uz bok tih svjetskih velikana, nisu ga stavljali ni Sumartinjani, nego Amerikanci!

» Malo prije ste me prikinili... Vilhemina mi je onda rekla da je izumitelj bija i vaš otac Krešo!

- Je, ali svoj izum i nije patentira. Moj otac je, ajde, mogu tako reć – izmislija masku za ronjenje!

» Ja san čita da su je izmislili Francuzi!

- Oni su je prvi patentirali. Ali, nigdi nisan čuja ni pročita, a obaša san sva mora svita i pročita vagune knjiga o moru, da je niko zaronija maskon u more još u Prvon svjetskon ratu. A to je 1918. godine učinija moj otac Krešo. U Sumartinu. Priča mi je o tome...

Tija je vidit šta je u more. A kako će vidit? Prova je kroz staklo. I vidija da se – sve vidi! Onda je od late napravija obrazinu, stavija staklo, učvrstija to katranon, stavija dva špaga, veza za glavu i zaronija u more. I sve je vidija. Kad je to pokaza Sumartinjanima, stali su filu da in Krešo Mateljan posudi to čudo i da zarone u more... Izmišlja je on i druge stvari koje su imale veze s moren. Ka onu svoju čuvenu trapulu za crve...

» ... E, kad ste spomenili crve, moran vas ništo pitat: je li iko ikad osin vas, okad postoje crvi, okad svit vata ribu, nosija u važu posoljenog crva na drugi kontinent!?

- Baren pedeset godina, liti i zimi, di god iden nosin sa sobon tunju i udice. Osin kad me Dinko Kovačić vodi u Trilj za vidit kako mu reste njegov vlaški pivac. Jedino kad iden iza Klisa, tunju i udice ostavin doma. Ti put san ka novinar iša u Siriju, u Latakiju, posjetit gradilište spliskog Pomgrada. Morete zamislit facu carinika kad san mu reka šta mi je u važu!?

Skupilo se oko mene i važa po aerodromskih službenika. Pustili su me. I kad san doša među naše radnike, kad san izvadija crva, tunje i udice, ima san šta čut, rekli su mi: “Šjor novinar, imamo mi puno skladište dinamita, mi ovde ribu vatamo tako da bacimo čikete u more!” Ne da nikad u životu nisan bacija čiket u more, nego nisan koristija ni mriže, ni parangale, ni osti... Samo tunju i udice. Tako da smo riba i ja – jedan na jedan. Pa ko koga privari...

» A šta je s onon avanturon kad ste išli vatat bakalare...

- Moj dragi prijatelj Josip Koke Alborghetti je bija barba na brodu koji je plovija na sjever Evrope. Zapantija san to putovanje jer niko od posade osin Koke Alborgettija nije bija Dalmatinac, ali san zapantija i to da ne pantin takvo nevrime, kad je brod jedno vrime vozija sporije nego barka na pentu, a zapantija san i visoke stine koje su pokrile cilo nebo. Bilo me straj s broda pogledat gori. I uvatija san devet bakalara, pantin to ka puno dragi ulov jer san ih uvatija – iz prve! Učija san tehniku vatanja bakalara vatajući ih...

Sve u slavu mora!

» Poznati novinar Zdravko Gracin, sad penzioner ka i vi, mi je nikidan reka: “Ne znan da iko više uživa u moru od Mladena Mateljana, a ne znan da iko osin njega cili život, pa i sad u penziji, piše o moru!”

- Okad san prije 52 godine zakoračija u Slobodnu Dalmaciju i uredniku Gradske rubrike Branku Ožegoviću donija vijest s naslovon “Japanski tunolovac u splitskoj luci”, do ovih mojih penzionerskih godina, kad san u osan godina napisa četri knjige i napravija pet filmova o moru, ja san stalno na moru ili uz more. Zapantija san šta mi je reka moj otac Krešo koji je bija infišan u more: “Volit more, znači bit privilegiran!”

» Molin vas, nemojte da radi ove vaše rečenice, odnosno rečenice vašeg oca, dođe do sukoba hrvatskog juga i sjevera... Šta će na ovo reć naši dragi Slavonci...

- Znate šta, ja ću reć ono šta san pisa i govorija ka novinar Slobodne Dalmacije, Radija Split i TV centra Split: ne more čovik guštat gledat cili život u kukuruze i šenicu ka šta more guštat gledat u more! Ne more čovik guštat živit u ravnici ka more guštat živit uz more. Ne more i – gotovo! Pa neka mi sad reče ko šta oće. Nisan zločest, ne dilin ljude po ničemu, pa ni po onome di žive, ali more je lipše od kukuruza, šećerne repe, šenice i blatnjave ravnice. Je, volit more, znači bit privilegiran. I ja mislin šta je mislija moj otac...

» A onda ste vi posebno privilegiran: volite more i cili život ka novinar – “radite” more!

- Zapravo, ja san četverostruko privilegiran: zato jer volin more, zato šta san novinar, zato šta san ka novinar pisa o moru i zato šta u penziji nisan sta, nego i dalje slavin more.

» Još nisan spomenija povod ovon razgovoru s vama: to je vaša najnovija knjiga o moru “More – baš kao jučer”.

- Nikidan san za nju dobija najlipši kompliment: moji u Lučici su mi rekli da ovu moju knjigu mora pročitat svaki brucoš prve godine pomorstva. I da onda počne studirat... A kako ovih dana Split Ship Management u Splitu otvara Visoku školu pomorskog menadžmenta za kadrovike i inspektore, prvu takve vrste u svitu, šta mi je posebno drago, čuja san da će je priporučit svima koji krenu u tu visoku školu. A di ćeš većeg priznanja...

S tin da, nakon šta san u ovih osan godina penzije napisa knjige “Uhvati val”, “Suza uja, zrno soli”, “Brod na dlanu” i “More – baš kao jučer”, ja ne mislin fermat. Ajmo naprid. Činit sve u slavu moru. A kad se umorin, onda iden napunit baterije kod mojih prijatelja Raše Tedlinga i Livija Maričevića na Lastovo. Tamo odmorin dušu, skupin snagu i počnen radit na novin projektima. Onin morskin...

» Zapanćeni ste ka autor kultne emisije ondašnje TV Zagreb - “More”!

- Moran reć da ja nisan jedini autor. Ideju je da Branimir Bimbašić iz Studija TV Pule, ja od prve emisije uša u projekt, tu obavezno triba spomenit i realizatora Antu Granika. Okad san doša na Televiziju Zagreb, a bilo je to 1974. godine, pa sve dok 2003. godine nisan iša u penziju, ja san se drža mora. To se znalo. I kad je šta televiziji tribalo s mora ili ono šta je vezano za more, zvali su mene...

» ... A vi ste svugdi sa sobon vodili TV snimatelje...

- Di god san ja ugazija nogon, ugazili su i oni. Od svake vale na Jadranu, do Amerike, Južne Amerike, svih evropskih mora, Azije, Afrike... Abo Altarac, Pero Granić, Joško Bojić, njih troje najviše, ali i Stipe Božić i Joško Poljak... Nikad nigdi sam, uvik sa snimateljon i – tunjon i udicama!

» Guštali su spliski TV snimatelji s vama po svitu...

- I ja s njima! Ali, bilo je i gadnih, čak i za život opasnih situacija. Kad smo Abo Altarac i ja na Visu, di su se sakrili ratni brodovi YU mornarice, činili priču o tome, tajno snimali šta nismo smili...

A rekli smo in da smo na Vis došli radi požara... Ili kad smo Joško Bojić, Stipe Božić i ja bili u Bokokotorskon zaljevu, činili isto šta i Abo Altarac i ja na Visu, Crnogorci su nas i vižitavali, ali nisu našli kameru... Pa na Lastovu, kad su ratni brodovi YU mornarice odlazili iz Hrvatske, kad san se zateka tamo, kad je film tribalo hitno pribacit u Split...

I kad san zva Svetu Leticu Barbu, koji je odma posla brzi brod. I Hrvatska je tu istu večer vidila kako ratni brodovi YU mornarice napuštaju Lastovo. Ko zna šta bi bilo da su nas uvatili na Visu i Lastovu, u Zeleniki... Ili ono kad san 1991. godine napisa da Jugoslavenska ratna mornarica razvija – domaći ratni turizam!? Jer su sve strane turiste potirali s otoka, a ostali su samo domaći. Pa je Branko Mamula skroz popizdija na mene i pisa protesno pismo. Sad to zvuči ka vic, ali onda je bilo grubo...

Sakriveni Split

» Zapantija san jedan vaš dokumentarni film, pari mi se da se zva “Jedan otok, jedna žena”!

- Je. A kad ga već spominjete onda mogu reć da san ih snimija osandesetak, ali taj je, more bit, bija najneobičniji. Dozna san da na Svecu živi Jurka Zanki. Ona i niko drugi. Javija san to šefovima u Zagreb, rekli su: “Super! Daj napravi taj film da ide na Dan žena, osmoga marta!” U prvi misec smo se zaputili na Svetac. Došli smo u Komižu, bilo je jugo, veliki valovi.

Dva komiška ribara, Pere Ivančić i Miće Žuanić, i nas četvero nakrcali smo barku svega i svačega. Po jugu vozili do Sveca, a to je jedno 14 milja... Kad tamo, nema mula, odnilo ga more. A jugo, valovi... Tribalo je sve iskrcat. Sve. Pa i agregat od dvista kili.

Jer na Svecu nema ni struje, ni vode. Jedva smo to iskrcali, ali onda je to tribalo nosit uz brig do kućice di je živila šjora Jurka. Srića da smo tu večer uvatili pajer liganja, inače ne bi imali šta jist jer je sljedeća četri dana cipalo orkansko jugo... I kad je film bija gotov čuja san di govore: “Blago Mladenu, gušta je nedilju dana na Svecu!?” Nisan in da gušta priznat koliko san tamo pripatija.

» A one sjajne reportaže, koje su išle u “Nedjeljnom popodnevu” Saše Zalepugina...

- To mi je bija veliki gušt radit. Ta serija se zvala “Otoci i hridi Jadrana”. Ali nismo išli na Brač, Hvar, Vis, Šoltu, Korčulu, Lastovo... Na mista koja svak zna. Nego na Biševo, Svetog Andriju, Brusnik, Palagružu, Pločicu... E, to šta san doživija na Pločici je za Ginesovu knjigu rekorda. Doša san tamo, a oko mene – mali milijun tuka! A nigdi ribe!? Šta se dogodilo? Doša je novi svjetioničar, donija sa sobon par tuka i tukaca. I došlo je u malo vrimena do okupacije tuka...

» More, ribe, brodi, a nismo spomenili Mira Kučića!?

- E, moramo ga spomenit. I zafrkat ga. Ajde, stavite ovo... Mirova supruga Lidija je Poljakinja, naučila je hrvatski, ali govori ka prava Bračanka. Nikidan je Miro Kučić da svoj auto na servis, pita je ženu da mu posudi ti dan svoj auto. Znate li šta mu je rekla: “E, spa moj Miro veliki direktor na – moga kliota!?” Još se smijen kad se sitin toga...

» A šta ćemo s ovima oko nas, s vašon ekipon iz Spinutske lučice koja se stalno zafrkaje s nama dok činimo ovi intervju...

- Ma, to su obični farabuti. Zajebanti! Koji su mi ušli pod kožu i svaki dan kad san u Splitu moran doć ovde, bit s njima.

» Ante Ćićo Ganza mi je reka da se ovde sakrija stari Split!


- Je. Ovo misto je skroz drukčije od svih mista u Splitu. U nikoga se ne diramo, niko se u nas ne dira. Nikome ne smetamo, niko nan ne smeta. Uživamo u svon svitu, uživamo u onome u čemu smo desetljećima uživali, a šta je iz Splita isčezlo. Sad bi triba nabrojit ko sve ovde dolazi...

Red je to, ali ću nikoga sigurno priskočit, a to nije red... Ante Žaja, Žito Šore zvani Osušeni crv, Mladen Milaković Kongo, Nikša Dragičević, Dinko Kovačić, Ante Ćićo Ganza, Igor Katunarić, Bogdan Kragić, Ivan Katalinić, Pešo Lovrić, Tonči Banov, Neven Jabuka Foscarini, Ljubo Gojkov, Marinko Bojić, Toni Pavlović, Vibor Grčić Gaga, Đove i Vinko Kuzmanić, Boško Božinović... Ko zna koliko san ih priskočija, nafrka san kad ovo izađe. Znate šta, ajde namjerno nemojte spomenit Žitu Šoru... Priskočite ga...

Zapravo, njega se ne more priskočit. Takvi se dva puta ne more rodit. On i Ante Žaja u paru ne mogu nikoga dobit na karte. Jer ne znaju igrat. I svaki put, ali svaki put prikinu partiju. Sad smo uveli kladionicu: koliko će minuti trajat partija kad u paru igraju Ante Žaja i Žito Šore? Eto, a sad Roko i ja idemo na more. Danas je 4. desetoga, a vrime je ka usrid lita. Iden činit šta činin cili život: guštat u moru!

milorad bibić
snimio vojko bašić/cropix

Splitski festival

» Dvadeset godina bija san šef Press službe Spliskoga festivala. Virujte, znalo je bit i 250 akreditiranih novinara. Tribalo je sve štimat bolje nego na Sanremu. I štimalo je! Moran spomenit dva svoja pomoćnika koji su poznati ka veliki novinari. Jedno vrime pomoćnik mi je bija Zdravko Reić, a onda Ivica Flesch. Znate li šta smo Rejo i ja jedne godine učinili?

Palo mi je na pamet da pet festivalskih dana svaki dan štanpamo festivalsku novinu na osan stranica. Uvečer je festival, po noći pišemo tekstove, ujutro u šest uri nosimo tekstove u Slobodnu Dalmaciju, tamo se novina štampa i u 11 uri, kad se svi u otelima probude, čitaju šta je prošlu večer i tu noć bilo u Splitu. To niko nije učinija na nijednon festivalu u svitu...

Naslovnica Mozaik