Slobodna Dalmacija

Povratak na naslovnicu

SMS komentar pošaljite na 666555 sa ključnom riječi SLD, (3,72 kn/sms).

Šteta što veliki gitarist u HNK Split svira sam, a ja bi volija vidit i čut Braću Karamazove. Fjodor, Veli varoš

Detalji o usluzi >

SMS komentar pošaljite na 666555 sa ključnom riječi SLD, (3,72 kn/sms).

Šteta što veliki gitarist u HNK Split svira sam, a ja bi volija vidit i čut Braću Karamazove. Fjodor, Veli varoš

Detalji o usluzi >

Spektar

Objavljeno 12.01.2013. u 11:48

Slobodni stil

Nenad Šiškov: Od pjevanja a capella do pjevanja u kapelama

Nenad Šiškov u društvu s našim novinarom

Fali smija! Iako umiren od smija gledajući ovu recesijsko-fiskalizacijsku situaciju kod nas. Kako u životu, tako i u teatru kronično fali smija, moran priznat, ne bi mi naškodila neka dobra komedija ali nema veze, utješin se tu i tamo pokojim prijenosom Sabora - razmišlja pod zimskim suncem Nenad Šiškov (47), predavač primjene računala u glazbi i osnove akustike na splitskoj Umjetničkoj akademiji, autor kazališne glazbe i poznati aranžer i producent zabavne muzike, a u zadnje vrijeme i fejsbuk-aranžer; njegove ilustracije o aktualnim temama na društvenim mrežama postale su pravi hit.

- Vrime provedeno na fejsbuku sjajan je gubitak vrimena i opuštanje, a i prilika za zafrkanciju. Tako je bilo i s mojim montažama, napravija san ih četiristo, petsto, poludija san kad je snig zatrpa Split. Onda je nastala Neva s metlon, Vlaj u snigu, Braco i Seka snjegovići, onih dana su obišle sve hrvatske portale i novine. Lipo mi je sija cili oni cirkus, a oni su se našli na vlasti. Eto di ide naše novinarstvo kad ste mene morali zvat za intervju...

» A ne, danima se pripremam, nije to fejs, pa lipiš šta oćeš! Ovo vraćan...

- Niste u pravu jer su mogućnosti fejsa velike, od gubljenja vrimena do potpuno izgubljenog vrimena. Svaka p... ima svoje veselje. Ako nemaš šta reć, reci to tamo. Fejs je ustvari ka jedna velika odjavna špica. Ubodeš li pravi moment za objavu između skrolanja rođendana, smajlova, srdašaca, egzotičnih fotki iz dalekog photoshopa, spize, familije, citata, cvića, uspjeh ti je zagarantiran. Odjedanput shvatiš da nisi samo redikul u svome kvartu nego na cilome ‘regionu’. U to vrime zvali su me sa ‘Radija 101’ da in komentiran snježno stanje, pa pitali iman li šta protiv Kerumovih. Neman uopće, dapače radija san mu onu predizbornu pismu s Mišom, rekla mi je žena da san se proda za pečenu kokoš... Ali šta ona uopće zna o komparativnoj modi. Volin radit te fotomontaže jer šta se reče: slika kaže više od tisuću riči. Poticaj za tu zafrkanciju mi je da jedan od prvih među jednakima Siniša Mareković uz kolege po zajebanciji: Dubravka Črnjaka, Enesa Čelosmanovića, Ja Zmaja, Kita Nikotaka, pardon Nika Titanika i ako san koga zaboravija, nek me slobodno montira u nekoj nepoćudnoj pozi.

» Reka bi čovik da ste informatičar, a ne glazbenik?

- A šta ću kad me puno toga zanima. Završija san zagrebačku Muzičku akademiju, radija u školama tri, četiri godine, bija zaposlen u Orkestru HRM-a, a na faksu san honorarno, šta dobro dođe za duvan. Tipični san Hrvat, žena, dica, pas, kredit, redovito se molin Bogu da dobijen na lotu, ali škrt san za uplatit listić.

» Dosta radite?

- Dosta, neurednog san bioritma ili bolje rečeno biopoliaritmije. Znan radit i po dvadesetak sati bez pauze, hrane, vode, a budnin me drži kava, duvan i stres. U studiju najčešće radin nepotrebne aranžmane za još nepotribnije pisme ali i guštan onako mazohistički u tome. Prije su me znali mišat sa Franon koji je Šiško, a ja san Šiškov iz Sućurca - on mi nije ništa šta se i jasno vidi po tome zadnjemu slovu iz prezimena. A jel vi imate šta protiv Dušana Šarca?

» Ništa, al u Šibeniku uvik rečen da mi je barba, to je tamo veliko ime, ka u nas Runjić šta je bija...

- Je, a Šibenčani su genijalan svit, obožavan ih. Grad krcat talentima, a ne trpe se, uvik ogovaraju jedni druge. Kad smo već kod Šibenika, pa mi je na pamet Arsen Dedić, neizmjerno veliki autor kojemu san, zahvaljujući preporuci moga prijatelja Duška Mucala, ima čast radit dva aranžmana za album ‘Na zlu putu’. Od tako priznatog autora čovik bi očekiva upute u najmanju ruku veličine ‘Rata i mira’ do ulaska u EU, a kad ono, ne lezi vraže, jedina uputa je bila: ‘Moja sudbina je u vašim rukama’. Pa se ti sad misli šta ćeš napravit.

» S kin je najveća muka? Sve je više pivača bez sluha?

- Ne bi se složija, pazite, za dobro pivat moraš imat dovoljno veliki rezonantni prostor u glavi, a da bi to ima, mozak moraš malo stisnit u kantun, ono di ima mista. Eto, zamisliš takvu glavu, uši vežeš zarđanon žicon da ne otpadnu, poslužiš se tehnologijom i rodi se grdelin, a zna se da ispod grdelina moraš čistit. Di je problem? Kad moraš snimit takvih desetak grdelina koliko ih obično ima u boy bandovima, neki ih zovu klapama i u pravu su: klapa u svi šesnajst kad se naguraju u gluvu sobu. U pauzi pivanja mikrofon uvati sve gastronomsko bogatstvo Dalmacije, a i šire. Ali da se povratin na problem, pa problem je šta ispod toliko grdelina moraš puno čistit da bi bili zdravi i veseli. Pivanje na matricu svakako nije prirodan okoliš za klapu jer je prvobitno zamišljena ka grupa prijatelja koji pivaju iz zabave ‘a capella’, a ima bit da su oni to bukvalno shvatili pa često pivaju u kapelama po sprovodima. A šta ćete, došlo je do komercijalizacije svega, pa tako i toga žanra. Šteta šta nemaju lipše noge jer bi ih baš lipo bilo za vidit u minicama na bini. Uvik triba reć: čast iznimkama i iznimnim pismama, ali sve je manje toga. Dobra je baza da na Euroviziju oće poslat klapu koja bi bila sastavljena od pivača iz različitih klapa. To ti je isto ka da napraviš reprezentaciju od nogometaša koji nikad nisu igrali skupa. I još oće da izgledaju ka ‘Il Divo’. Je, malo morgen, ka ‘Il Divo’ u krivome ogledalu jerbo svi volu malo izist i popit. Sve me straj da će EU publika zviždat ‘Ne damo te, pismo naša’, a i istina je da ne damo pismu našu tek tako s obzirom kako teško prodire na svjetsko tržište.

» Sve više se čuje žuganje na klape?

- A šta ja znan, više čujen žuganje iz snimljenog materijala. Jedna od karakteristika tradicionalne dalmatinske pisme u klapskoj izvedbi je krajnja jednostavnost uz minimalni broj ljudi, a ovo šta se danas naziva klapama u velikom broju slučajeva nema veze s time. To su, ajmo reć, ka neki hiperproduktivni zborovi, grupa traži grupu... Pa onda su na pirevima, sprovodima, di se god makneš, sve je to postalo pivanje za lovu, veliko nadmetanje, podmetanje, strka, frka. Neka, nije meni krivo da ljudi zarađuju... Samo san ljubomoran ka pas. Umrit jedino ne bi tija da ne bi zbog opasnosti ispraćaja od gore navedenih počivao u sluhu Božjem.

» Otišli smo s aranžmana, tko je u tom poslu bio uzor?

- Istina, ‘Uzor’ nan je zna sašit odijela za Festivalski orkestar. Previše iman uzora da bi ih nabraja i straj me da koga ne izostavin.

» Malo se zna o aranžerima...

- Malo se znalo i o Higgsovon bizonu, pa su ga otkrili. Aranžer ti ga dođe ka dobar neprijatelj, može te ubit, a i ne mora. Kad radin, uglavnom krenem ispočetka. Sastojci su manje više poznati: stihovi, melodijska linija, harmonizacija, ideja, želja autora, pa izvođač. Svi ti elementi odlučuju o aranžmanu. Ako je izvođač malo betežan ,onda ga moraš ‘fudrat’, peglat ka pionirsku maramu dok ne zaključiš da je za k. Svačega se mi naslušamo, a ako je vrhunski, onda baciš grdelina u prvi plan. Najlipše od svega je šta imaš iljadu mogućnosti, samo tribaš pogodit onu najkrivlju.

» Vi tamo peglate, a kad se loš pivač nađe uživo?

- Istina, ne može uteć, uglavnom ne preživi ni on, ni publika. Ali fala Bogu, kod nas ima dosta kvalitetnih pivača, a ima i onih koji lipo pivaju ali nemaju personality, karizmu, pa su na pozornici su ka sparušeni fikusi.

» Šta se novoga kuva u vas?

- Čekajte, zvaću ženu pa ću van reć. Glazbena priča ‘Providenca’ Tonča Huljića, Madre Badessa symphony style. U tome guštan jer san upregnut ka tovar, i napokon u prilici da iskoristin sve svoje muzičko-tehničke resurse. Drugo je ‘Bila štorija’ Nene Ninčevića i Gorana Karana, pučki mjuzikl za manji ansambl i sedam, osam pjevačkih zvijezda posvećen ‘Hajduku’, to će bit do lita gotovo. Onda novi Karanov album, i tako... Jel šta ostalo od pitanja?

» Je, najbitnije - teatar? I tamo ste dosta radili?

- Komponira san scensku glazbu za sva splitska kazališta: HNK, Gradsko kazalište lutaka, Gradsko kazalište mladih, do Playdrame plus jedno ‘inozemno’ gostovanje u Mostarskome kazalištu. Bilo je dosta predstava zadnjih godina. Za predstavu HNK Split ‘Leda’ u režiji Želimira Oreškovića ponosni sam dobitnik nagrade za najbolju scensku glazbu na Marulićevim danima. Glazba za tu predstavu je izvođena uživo, bend je bija sastavni dio predstave, a svirali su: Joža Gerbus - sax, Pavle Kolarov - gitaru i moji prsti klavir. Posebna mi je bila čast i skladat glazbu za prvu predstavu Playdrame ‘Udarac’ u režiji Martina Kočovskog. Inače, scenska glazba mi je velika ljubav, prvo čitanje, razgovori ugodni s redateljima, probe, suradnja s našim talentiranim glumačkim ansamblima, sudjelovanje u kreaciji od početka. Stilovi su različiti, od srednjovjekovne do suvremene glazbe. To je najbliže ozbiljnoj glazbi za koju san na kraju početaka i školovan.

» Volite kazalište i kad ne radite predstave?

- Jako.

» Onda imate o čemu pričati sa Snježanom, suprugom i glumicom splitskog HNK?

- Nikad ne iden na njene generalne probe i vrlo malo pričamo o njezinim predstavama, osim kad smo zajedno u predstavi. Volin ić na premijere i gledat predstave ka obični gledatelj, ne ka muž ili neko tko surađuje u predstavama. Nema u mene velikih analiza: ili je ili nije dobra predstava. Ova zadnja, ‘Djevojčice ne bi trebale igrati nogomet’ koju je režirala Nenni Delmestre baš me dobro protresla, priča o poznavanju i prepoznavanju jedni drugih, otuđenosti, manjku komunikacije u obitelji, baš mi se stislo u prsi... Preporučujem je.

» I sin vam je iša u glumu?

- Tihomir je pohađa školu glume kod Elvisa Bošnjaka u Playdrami i statira - glumija je u par komada, a želja mu je studirat glumu.

» Mislite li da Split ima premalo kazališta? Da mladi nemaju svoju scenu?

- Ne mislin. Pitanje je koliko građana Splita i okolice uopće konzumira kulturne sadržaje u gradu, koliko ih dolazi u kazalište, na izložbe, književne večeri, promocije... Je i nije dvi iljade uvik istih faca. A deset puta više je stanovnika. Mladi, ako žele, imaju ‘Playdramu’, mogu dat ruku Elvisu, angažirat se, neće ih odbit. U kakvom je stanju grad još je ovo i dobro, imamo tri kazališta, Playdramu i alternativnu scenu u Domu mladeži. Najlakše je reć da u ovome gradu ne valja ništa i plakat da smo gori od Zagreba. A šta smo to mi napravili da nan bude bolje?

» Šta bi tribali?

- Kako to mislite šta bi tribali??? Pa pizdit na fejsu! Vratimo se na Splitski festival. Bile su tri večeri, a šušur je u gradu traja sedmicu dana; bilo je skandala, Ivica Flesh je pisa otkačene komentare o pismama u ‘Slobodnoj’, pratilo se di je ko, kakvu pismu ima, di se ko svadija, išlo se u Trst po robu za Festival, ej! Danas nemaš ni po čemu osjećaj da je taj festival na Prokurativama. Možda bi se šušur moga napravit oko kazališta, da na sebe prizove pažnju, da postane faktor u gradu. Umjetnosti i zabave. Šta se tiče festivala zabavne glazbe, činjenica je da uz današnje mogućnosti brze prezentacije, recimo putem YouTubea svaki luzer može ekspresno pokazat svitu koliko je talentiran, pametan ili obrnuto. Za očekivat je da festivali danas ne mogu imat moć i značaj ka prije kad je to bija jedini način predstavljanja pisme. Uostalom više ljudi čuje pismu priko YouTubea nego na HRT-u jer ko ne uđe u finale, ni mater ga neće vidit na televiziji s obzirom da se prenosi samo zadnja večer. Kazalište je već drugi par postoli, ideja mu nije nužno i zabava, ali umjetnost svakako jest šta bi se ka tribalo manifestirat i na doživljaj publike bilo promišljanjem, bison, smijon ili suzama. Ravnodušnost jedina nije prihvatljiva. Jedna od stvari koja me može razbisnit u kazalištu (srićon ritko) i TV sapunicama (nažalost često) je loš govor, naročito u dijalektu. Važan je jednako koliko i igra. To ti je isto ka da neko izvrsno drži instrument ali očajno svira, ima slike, nema tona. Malo san ka osjetljiv na to ‘milozvučje’ koje najčešće proizlazi iz linosti, a ne iz nemogućnosti svladavanja. Jedan svitli primjer dobro svladanog scenskog “splitskog“ je naš mladi talentirani glumac je - Marko Petrić, rođeni Zagrepčanin. Govorin to ka muzičar, a ne ka stručnjak za jezik, ka ono ‘nisan ginekolog ali mogu pogledat’. On uči, trudi se, i dokazuje da se i govor u dijalektu može naučit. I da se vratin na vaše pitanje šta bi tribalo napravit oko kazališta da postane faktor u gradu. Pa vjerovatno parkiralište.

» I vas odaje jaki kaštelanski naglasak?

- Je, istina, to mi je urođeno iz Sućurca, pardon, grada Kaštela, odakle san rodon jer ebeš ti selo koje nema svoj grad i općinu. A i cila Hrvatska je takva, specifična po dijalektima, kad već ne po prevelikoj pameti, različitima i lipima, malo premalo iskorištenim u medijima, a ta različitost nas ustvari spaja.

 damir šarac
SNIMIO jadran babić/CROPIX