Stil Kvadrat po mom

eee, da je tu kraj...

Iluzije jednog iznajmljivača: Zavonjali mi šoldi, a ispa san tovar! Nisan ni slutija šta mi se sprema...

eee, da je tu kraj...

Bilo je to godine dvi iljade i dvanajste kad se vidilo da se Splitu, a sa Spliton i okolici sprema nezaboravni turistički cunami; furešti su doslovno počeli padat s neba, autocesta je zakrčena, brodi vozidu vamo-tamo, od kruzera ne vidiš ni Šoltu ni Čiovo, ulicon proć nemoš...

Normalno, poduzetna osoba ka šta san ja sitila se da ima na našemu najbližemu škoju, pored starine i lipu nezavršenu kućicu, usrid sride maloga mista, drugi red od mora, svu u zelenilu.

Zavonjali bi šoldi i tukcu, a di neće meni. Mislin se; za onih deset dana dopusta na godinu šta bi se ja po ovakvoj kući izležava i točava u moru, bolje je rentat, a ja ću se snać i na Ovčice, more je more, a u Splitu je čistije nego igdi drugo otkad imamo kolektor. S druge strane, pa mi imamo more kad god oćemo. I druge priče.

Apartman se počinje uređivat, a to sigurno znate, od banke. Jerbo ako van ne triba banka ne triba van ni apartman. E, na banku je teklo glatko, taman na vrime išla je akcija za mlade iznajmljivače, a to san bome ja, kredit sa 4,5 posto kamate na deset godin, diš bolje, inače je bila osan.

Sve ka bombon, samo šta su me dogodine obavistili da više nije 4,5 posto jerbo da je to bila samo jednokratna akcija s rokon trajanja od godine dana i da je sad 5,5 posto. Niste gospodine pročitali ona mala slova.

Kad smo rišili banku, našli smo meštre, kuća je gotova ugrubo, triba je samo piturat, stavit štekere, plafonjere, uređaje, namještaj, prije svega oformit najvažnije – crnu jamu. A skupa je jama ka crni vrag, ako ćeš radit kako triba.

Za to vrime na sebe san priuzeja osnovni zadatak; raskrčit džunglu oko kuće i posadit inglešku travu, naše mediteransko bilje i još jedno stablo prid teracu di fali ladovine. Kako je motika tu parcelu zadnji put takla prin jedno pedeset, šezdeset godin, bome san ćutija svaki misec nerada starih.

Izgulija san šumu korova i drače, prikopa, privrnija, zagnojija i posadija sedansto kvadrata one naše mišavine, više stine nego zemlje. Sad ide ingliš grass. Opet sve prikopaj i dobro zađubri, raspi dvi kese, stavi tri, onoga simenja pa čekaj.

Reka san neću doć tri sedmice, kiša lipo pada, teplo je, sve u glavi mislin kako je već do kolina lipa, ravna, pitoma, teniska trava. I krenen ja na trajekt, uprtin i kosilicu, jer Bože moj triba je odma postrić. Popenjen se s kosilicon uza skale, a ono – jedne travčice nema.

A šta je, pitan iskusnije suside. 'Odnili mravi, di će ti ovde ingleška trava rest sinko. Lipo si ih naranija, jemaš tri nova mravinjaka, a bilo je i tica sa svih strana i još su se nike beštije motale...'

Mišaj i pituraji

Lipo, ispa san tovar a još nisan ni krenija. Da ne bi obolija s meštrima lipo san ključe da čoviku od povjerenja i kontrole. Zovite me kad bude gotovo. Za to vrime ja bi, kad bi svršija posal krenija u obilazak po centrima. Svaki dan po tri ure, zna san u najveće butige di šta stoji na stalažu i pošto je šta u kojemu: koje špine, koje daske, peruni, kušini, višalice, teče, pjati, ručice za tuš, plafonjere, katrige, televizije...

Tribalo je lipo uredit, a kako nisan da da mi se iko miša, a posebno ženska ruka jer ne bi završija do sudnjega dana, odlučija san sve sam. Srićon u moje malo misto ima jedan pametan turistički djelatnik, mlađi čovik sa četiri jezika u glavi, moderan.

Da mi je vridan savjet: kužinu i dnevni boravak u dva kolura, a treći može bit boja drva. Nemoj kinđurit, uredi lipo, tvrdo, kvalitetno i jednostavno, da je lako čistit i da traje, znaš da se to razbije sve učas... Parilo mi se pametno to šta je reka i odma san izabra: boje bila kafa i bordo, drvo hrastovo.

Usput san pitura ravno trideset i šest metri ograde koja je došla oko kuće. Dvi ruke, naravno. Trajalo je to danima, bolje reć neradnin vikendima, cidila se pitura na sve strane, od otrova san pada u nesvist, dali su ruke i prijateji, ćutija san se ka oni nesriknjaci na Golome otoku. Mišaj i pituraji bez kraja i konca. Ali ograda se – slušaj starije – mora stavit. Neka se zna di je naše!

Na internetu su kolale takozvane 'Upute na nove iznajmljivače' napisane negdi u Istri. Nemojte to čitat ni slučajno, poludit ćete, a nikad van zatribat neće. Nisan ja to zna, tija san sve da bude pic-pic. Pa san čita. I u međuvrimenu kupova, nabavlja, vuka trajekton puste komade, opremu, mobiliju, hrastove skale za na gornji pod s pripadajućon ogradon, satelit, frižider na kosti pa uza skalinadu, klime, majke mile. Pet, šest iljad kuna samo je na vapor išlo.

A di je trka i dogovori. A sve uz trku na poslu. A di su sobe, svaka svoje kvadrature, pa sad ti misli kako ćeš uvalit posteje, kantunale, stol i stolice, ormarun za robu. Ne zaboravit dva tapeta, finija. I sliku povrj posteje. Došli su i zadnji komadi namještaja. Pusti lancuni, vagun šugamani, velikih, malih i za noge. Pa mikrovalne, mikseri, fenovi, čak – propisi su propisi – i protupožarna deka.

Pogodija san sa štednin žaruljan, evo u šest godin niti jedna nije prigorila, ni vanjska ni unutrašnja. I koltrine. A koltrine je tribalo znat izabrat. Tu san prvi put zavapija: triba mi žensko oko. I stvarno je bilo lipo i ukusno. Ipak san ja iz Splita, moga san reć; kad vidin šta se iznajmljuje ovo moje je ka Versaj. Sve novo, sve u tonu, sve čisto, a sve jednostavno i bez skupih komada.

Naslonija bi se na teracu na ogradu, zapalija španjulet, gleda u tu malu divotu i mislija. Bilo mi je žaj šta će na moje štramce ležat (i one stvari činit) niki vrag in zna mater, badat će mojin perunima, lokat iz moga žmula, da prostite, činit potribu u moj kondut, punit moju crnu jamu, dica će pišat u one nove lancune (samo da ne pusti po štramcu), vajat se u mojoj ladovini, prdit po mome otomanu od falše kože... Al padat će pinezi s neba, moj sinko, a šta se naplati nije grij...

Vrti mi se u glavi

Zove me oni prijatej turistički djelatnik o zanata: 'Bravo, pustili su me meštri da vidin kuću, lipo si uredija. Nego jesi izvadija onu potvrdu da si normalan?'

'Koju potvrdu? Ako san i bija normalan prin četri miseca, sad više nisan. Vrtu mi se u glavi kantunali, držači za šugamane, pitura, ružmarini i kućarini. Sve u isto vrime.' Je i tu potvrdu je u likara tribalo izvadit. I tabelu u Karlovac naručit i obisit: 'Kuća za odmor - tri zvizdice.' Bilo mi je krivo, moga bi komodno imat četiri, ali neman bazen. Čudin se: ma šta će jin bazen sa kloron kad u čisto more možedu pišat s terace!?'

Svitu moj, koliko stvari san zaboravija nabrojat. Koliko se vidi zavidalo i odvidalo, koliko beštimji je palo, koliko meštri upoznalo, koliko pametnih besid poslušalo. Isto sad kad se sitin to su bili najpipji dani. I jel morete virovat, najlipše san se naspava u tu kuću dok se radilo.

Doša je i oni veliki dan: stiže turistički komišjun iz Splita u vižite, u njih je i sukno i nožice, sve mora bit tip-top. Oni daju dozvolu. Di ću šta ću, zoven upomoć susidu, radila je prin četrdeset godin u hotelsko, sigurno zna kako triba izgledat pravi apartman.

Jer ja san, šta poslon šta životon, prispava more bit u iljadu oteli i apartmani, a ubijte me, niti jednoga se ne sićan. Ni koltrini ni kauča. Blista kuća, sve je stivano i spremno, napamet san naučija kako ću ih provest ka da vodin furešte po Dioklecijanovome palacu.

Ponavjan u sebi: šest kreveta, televizija, satelit, internet, klima, dva sanitarna čvora, protupožarna deka... Na stolu bila tavaja, cviće, malo skuplji keksi, ladna cedevita, na zide jeftine ali lipe slike, rukon umitnika rađene. Vrtal zaliven, na teraci postavljen stol i stolice od skupe plastike, veliki lumbrelin u tonu s kužinon. U ormaru boca viskija i limunčelo.

Nemoj da judima šta fali. Sve iman! A prošlu sedmicu ovde su bile i radne akcije, skupija san klapu, počastija ih vikendon na škoju i zadnjin detaljima koje je tribalo učinit, a ja sam ne bi moga stić.

Evo i komišjun uza skale, već je i vruće, šesti misec, cvrčki tuču batude, klime su na tuta forca, neka in bude friška glava. 'Ajme šta ste lipo uredili... Svaka čast... Ajme koje lipe koltrine... Ma di ste našli ove koltrine?' 'Ma gospođo pustite koltrine, vidite li vi ovi namještaj, ove tonove usklađene, ove litrate po zidima, ove skale hrastove, ovo sve novo, ovu teracu, ovi pogled, ovu lipost...' 'Je, sve je lipo ma ove koltrine su mi u srcu. Eto vas, imamo mi puno posla.'

Ajte onda s miron, mislin se ja, ovo je bila ka generalna prova. Da me pitala one koltrine bija bi ih skinija i da jon. Koltrine su zadnje na koje san mislija. Kad je njima ovako lipo, kako će tek bit fureštima.

Ali šta će to tek bit - u mome malome turističkome iskustvu nisan ni slutija šta mi se sprema i koje velike komedije tek nadolazidu - ja to onda nisan moga znat. A to u drugome dilu. Važno je bilo proć komišjun. Dignit kredit. Sve uredit. Eee da je tu kraj!

 

Naslovnica Kvadrat po mom