Scena Mozaik

Nestaje tradicija!

Ovim se poslom nekoć bavilo pola Dalmacije, no sada je na rubu izumiranja: svi bi radije rentali sobe!

Nestaje tradicija!

Suve smokve, orasi, braća smo siromasi – evo nam jednog težačkog haikua iz našeg zaleđa koji je donio priču o smokvi. Ima li slađeg ploda? Ima sto posto, ali malo je ljudi koji bi prošli pokraj grana sa zrelim petrovačama ili crnicama i pritom ne omastili brk.

Kako stvari stoje, smokava je sve manje, i onom manjem što se nudi cijena, po čistom zakonu tržišta, skače povisoko. A kako u našem zaleđu čujemo, optimisti svakako ne bismo trebali biti jer se smokvama iz splitskog, trogirskog bazena ne piše blistava budućnost. Hoće reći pritom, kada umre starija generacija, sa sobom će ponijeti i znanje o uzgoju i njezi smokve. I što ćemo onda?

– A šta ćemo? Ništa. Svi bi tili u grad, svi bi se bavili turizmom. Neće niko ništa na zemlji da radi. A smokvu ne možeš pustiti samu, triba je barem dva puta godišnje malo okopat, očistit, nagnojit, skresat pupove ako ih je puno. Ja ću vam reć iz prve ruke, nekada smo imali u kući po nekoliko kvintala smokava. A ove godine jedva sto i nešto kila. Evo ovo je ovde na sušenju, to je poslastica, to je lipota – priča nam Ante Matijaš Duka iz Donje Bande u Vrsinama, u zaleđu Trogira.

Dvadesetak kila smokava stavio je na teracu napuštene kuće, raširio ih je po bijeloj, pamučnoj plahti navučenoj preko žičane mreže. Pazi ih kao djecu, okreće ih da upiju što više sunca, kaže nam kako nije kao neki što stavljaju sve na sušenje. Dobro ih je probrao, veli, uzevši samo one sočne, zrele, one što od sladora padnu na pod ili se na grani okrenu put dolje. Neke su mu plodove ove sezone satrale kiše koje su došle kad nije trebalo. Natopile su ih pa su smokve pucale kao balončići. Ali ove ovdje mirišu na dobro. Ne samo onima koji ih, kao Ante, pomiluju rukama, prinesu ustima, nego i pustim osincima što su ih napali sa svih strana.

Ose bodu ko lude

– Bodu ko ludi. Jedan me ovde ispod kapka uboja, toliko sam nateka da četiri dana iz kuće nisam izaša. Šta bi svit reka da me takvog vidija. Evo ovako ću reć šta se smokava tiče, ja dok sam i momak bija, sićan se kako je smokava u ovom našem kraju bilo puno. I kasnije, dok sam rasta i pomaga u brizi oko stabala, svaka kuća ih je brala na kvintale. Sve se to nosilo u poljoprivrednu zadrugu, koja ih je otkupljivala i transportirala dalje. Koliko ja znam, većina toga išla je za vojsku, za marmelade. A onda su zadruge nestale, sela su opustila, ljudi išli ća. I malo pomalo, stabla smokve počela su propadati – veli Ante.

Ova im je sezona bila loša, priroda je nečujno pomahnitala, ima nešto što mi još ne znamo, ali što u pozadini radi, kvari. Osušila se Anti loza, i koliko god se on oko nje mučio i brinuo, napala ju je bolest. Masline, a uvijek ih je bilo, ove mu godine neće dati ni zrno. Ma nešto mu je napalo i orij, i njega je, rekli bi domaći, đava odnija. Priroda nešto vrti, narod to primjećuje, ne sviđa im se, ali što će, trude se spašavati koliko mogu. I kada god mogu, pruže noge, odu u prirodu, pobrinu se oko stabala, napoje ih, naprave što su radili otkada znaju za sebe.

– Ajme majko, koliko je tih smokava prije 30, 40 godina zadruga otkupljivala iz ovog našeg kraja. Malo ko ih ovde u ovom kraju nije ima. I uvik se dio u suhom obliku čuva kući, ka poslastica za goste, društvo, dicu, za neke posebne dane. Sušilo se na brnistri, ona bi se poredala, i onda bi se na nju stavila smokva. Stajala bi na suncu po jednu šetimanu. Stari je naši nisu sumporavali, danas se to radi kako bi bila bilja, da lipše izgleda. A tako suva može se čuvat godinu dana, uz jedan dobar recept naših starih. Znači, smokvu potopiš u morsku vodu, prokuhaš, staviš je na sušenje i to je to – uči nas tajnama Ante iz Donje Bande.

Žena je glavna

Pa tako saznajemo da one prve, one sočne petrovače, što pucaju od sladora, što izgledaju kao da im iz peteljke izlaze kapi meda, nisu za sušenje. I da se po jednoj bitnoj stavci može vidjeti je li sunce svoje na smokvi učinilo. A to izgleda ovako: dvije se smokve uzmu u ruku pa se malo prignječe. Ako se pri otvaranju ruke još lijepe jedna za drugu, to znači da sušenje još nije završilo. Ali ako se jedna od druge odmah razmaknu, odskoče kao franje, e za tu se smokvu može kazati da što se sunčala, odsunčala se. Ako je držiš i dalje, samo ćeš je presušiti. Opet, ni to nije dobro, jer u svemu treba imati mjeru. Eto nas i smokva uči filozofiji života.

– Ja uvik gazdu, moju ženu, pustim da ona pogleda jesu li dovoljno suhe. Ona to najbolje zna ocijeniti. Ona je zadužena i za konzerviranje morskom vodom. Ka takva može ostati godinu dana. A kada je već degustiraš, ja predlažem dobro društvo, suhe smokve, šaku orija i domaću rakiju. To je najbolji recept – kaže Ante.

Razgovoru se pridružila i Nada Popović-Jakus, susida iz Donje Bande, pa nam je ispričala kako je njen djeda imao i po 30 kvintala smokava. Tri tone lijepog, sočnog ploda koji je odlazio u zadrugu, od čega je dio ostajao doma na sušenju. Ali danas je to sve postalo malo, tri su tone spale na 50 kilograma. Kako, zašto? Kaže Nada kako nema više ljudi koji bi se brinuli o smokvama. Mladih nema, ne vraćaju se na zemlju. A onda ni zemlja nije luda da uludo rađa.

Naslovnica Mozaik