Novosti Crna kronika

'emotivan i iskren'

Mladić koji je otet i pretučen na Bačvicama: Drogira san se, maltretira ljude, udara, dolazija im na vrata. Sad želim mir, za mene više nema mista na prljavoj ulici

'emotivan i iskren'

Ovo što mi se dogodilo prije 15 dana prelilo mi je čašu. Želin više mir, želin se ženiti, želin dite... A sve ovo šta se događa stavlja me u poziciju da san se ja iz svoga grada triba makniti, a zbog čega? Zbog ničega? - pita se mladi Bekavac

Dva tjedna nakon što je usred bijela dana na Bačvicama otet i brutalno pretučen, te ostavljen polomljenih ruku i nogu i s teškim ozljedama glave u garaži u Papandopulovoj ulici, 25-godišnji Marko Bekavac iz Splita u petak ujutro je samoinicijativno izišao iz splitske bolnice i za naš list iznio što se tog dana događalo.

Dočekao nas je polomljenih šaka obje ruke i zgloba lijeve noge, umotanih u gips, te s vidljivim masnicama na oba oka, u stanu u istočnom dijelu grada.

Primjetno uzbuđen i pod očitim djelovanjem lijekova, počeo je razgovor, a poenta njegove priče jest da je, tvrdi, nakon pola života provedenog po zatvorima i odgojnim ustanovama, među ostalim i zbog ubojstva koje je počinio sa 17 godina, odlučio maknuti se s ulice i početi normalno živjeti sa svojom djevojkom, s kojom želi osnovati obitelj.

Ispričaj nam što se događalo tog dana kad si brutalno pretučen?

– Ne mogu vam stvarno direktno reći o kome se radi. Živin životom kojim živin i takve stvari su moguće da se dogode, ali ja sam tada bio totalno nepripremljen. Doša san tog dana nenaoružan, u japankama i kratkin gaćama, u tu autopraonu kako bi dobija neki iznos.

Neću vam govoriti o kojem se iznosu radi niti zbog čega san očekiva da ću to dobiti, ali nije to neka velika lova. Dočekala su me odma četvorica maskiranih likova, ne mogu ih uopće opisati.

Nikakve priče među nama nije bilo, nego san, čin su izletili iznutra, odma dobija nekoliko metaka u prsa i noge, ali to su bili oni meci ka iz elektrošokera. Nakon šta su me pogodili i onda udarili šakama par puta po glavi, ubačen sam u taj kombi i više se ničega ne sićan, niti di san bija, niti di san ostavljen.

Posli san pročita da san ostavljen u garaži, a ja se toga ne sićan. Ne znan ni čime su me tukli i čime su me polomili.

Jesi li pružao otpor?

– Vjerojatno jesan, ka i svaki čovik kad se nađe u sličnoj situaciji, ali nisan ništa moga, jer, jebiga, bilo ih je više.
Tamo sam iša jer sam imao dogovor, ali dočekali su me neki ljudi koje ja uopće ne poznajem. Da san očekiva nešto takvo, sigurno ne bi doša tako nonšalantno i sam, nego bi bija pod nekim oprezom.

Ali ništa nisan "njušija" i ni dan danas ne znan zašto se to dogodilo. Neću ulaziti u to niti ću se time previše opterećivati, vrime će pokazati zašto se to meni dogodilo.

Pa imaš li kakve pretpostavke tko te je napao i zašto?

– Neman! Znan da neki misle da je to zbog one pucnjave na Deana (pokušaj ubojstva Deana Majstorovića koje se dogodilo 25. ožujka u ulici Kroz Smrdečac, kad je on pogođen s najmanje četiri metka – op.a.), zbog koje sam bija zatvoren četiri miseca, ali ovo nema apsolutno nikakve veze s tim.

Dean je stvarno dobar momak i drago mi je da se oporavija, želin mu sve najbolje i nadan se da i on meni želi isto. Ža mi je šta mu se to desilo, ja san isto tada jedva izvuka živu glavu, meci su i meni prolazili kraj glave.

Zbog svega ovoga stvara se jedna priča u kojoj nema apsolutno ničega i taj napad stvarno nije vezan s ovim što se meni dogodilo. Za mene je Dean potpuno ispravan čovjek i super momak.

Pa što se dogodilo te večeri kad je pucano na njega?

– Dean i ja smo normalno razgovarali 15-ak minuta i šetali oko igrališta, nakon čega smo se rukovali i, nakon šta san odmaka par metara, čuja san jedan hitac, pa drugi, pa treći.

Počeja san trčati i ispa mi je mobitel, pa san se okrenija i u tom san trenutku vidija nekog čovjeka, kojeg ne mogu opisati, koji se počeo udaljavati na drugu stranu put Smrdečca.

Obziron na taj mobitel koji mi je osta, mislija san da ću biti pozvan ka svjedok, ali su me na kraju osumnjičili za pokušaj ubojstva i držali me četiri miseca u zatvoru. Meni se stavljalo na teret jedno stvarno teško djelo s kojin ja nisan ima nikakve veze.

Očito su te povezivali s pucnjavom, s obzirom na to da se zna da si u zatvoru imao sukob s Majstorovićem (tada Martedićem – op.a.) i da si tada zadobio teške ozljede glave?

– Tako je, ali to je bilo tako davno, prošlo je od toga puno godina. Mene je u zatvoru Dean slučajno gurnija, razbija san glavu i bija san ponižen, ali san posli shvatija da je to bilo slučajno.

No, novinari su napuvali da sam pretučen i to me je tada jako uznemirilo.

Nas smo dvojica posli toga bili u jako dobrim odnosima. On je i reka, nakon šta je ranjen, da se ničega ne sića možda zato šta je mislija da ja znan tko je puca. Međutim, ja to ne znan niti znan zašto se to dogodilo tada, niti zašto se meni ovo sad dogodilo.

Ovo što mi se dogodilo prije 15 dana prelilo mi je čašu. Želin više mir, želin se ženiti, želin dite... A sve ovo šta se događa stavlja me u poziciju da san se ja iz svoga grada triba makniti, a zbog čega? Zbog ničega?

Bio si osuđen za ubojstvo?

– Da sad rečen da to nisan tija napraviti, to više nikome nije ni bitno. Bija san te večeri na kokainu, uboja san ga jedan put i nada san se da će taj momak ostati živ, ali, nažalost, on je umra.

Zbog toga san posta ubojica i ovakav i onakav, a i prije toga san bija u Turopolju, u Požegi...

Stvorila se o meni slika ka da san ne znam šta. Zbog toga ja jesan ubojica i to se nikad neće prominiti, ni za deset ni za dvadeset godina, ali sve ovo posli šta se događalo veže mi se za to ubojstvo, za šta san kaznu odslužija.

Svašta san radija u životu, drogira san se, maltretira san ljude, udara ih, dolazija bi im na vrata, bija san jako neugodan, radija san jako neprihvatljive stvari.

Zbog nekih sam kažnjen, zbog nekih ne, ali ja jednostavno živin ulicu cili život i na ulici san ostavija sve. I sad mi je nakon ovog premlaćivanja više svega dosta.

Ja san prije svega iskren i brat i sve drugo, ali ljudi nisu takvi, ljudi su zavidni i pokvareni, i ako imate bolji auto ili bolju curu, odma ne valjate i niste prihvaćeni u tom društvu.

Misliš li da će policija otkriti tko te je pretukao ili ćeš ti sam "potražiti" te osobe?

– Uopće se ne uzdam u državna tijela, uzdam se jedino u to da prominim svoj život i da počnen živiti slobodno i normalno, uz neke svoje prihode koji će biti legalni i društvu prihvatljivi.

Iman curu koju jako volin, želin da se sve ovo zaboravi i ne želin se vraćati. Želin svakome onome ko mi je napravija zlo da mu se to u životu vrati na bilo koji način, ali ja sam potpuno miran i smiren i ne želim nikome nikakvo zlo.

Obzirom na moju povijest, logično je razmišljanje ljudi o kojem vi pričate, da ću se osvetiti kad ozdravin. Ali ti ljudi mene ne poznaju i ne mogu ući u moj mozak. Jako sam emotivan i iskren i poginija bi za brata i prijatelja.

Ali vidija san da se samo mene pokopalo, a da se za mene ne bi to isto napravilo, i zato mislin da za mene više nema mista na toj prljavoj ulici. Želin mir i da se sve ovo, ne zaboravi, nego da se nakon nekog vrimena kaže: "Evo, momak je napokon naša pravi put."

Naslovnica Crna kronika