Dalmacija Split

GRAD U OGNJU

Splitski rastanak bija je Oliverova stvarnost, lipa i gruba, trizna i pijana, zaljubljena i grintava. Nezaboravni suton - kontra mraku i kontra sili, za šaku suza i za vriću smija...

GRAD U OGNJU

Kad se oni brod odlipija od maloga mula, kad su trumbete zaškrikale, kad je bumbal s kampanela zagrmija, kad su arju užgale baklje a umorna zraka svitla za Marjan zašla, kad se ijade ruku diglo i mavalo s Rive a bilo ih je dokle ti se pogled dobacija, kad se porat zaorija pismon o galebu i suncu ča se zemji smije, kad je stotinu brodica zamaklo za lanternu na Đigi, kad je more na škinu zadnji put diglo svoga raspivanoga sina, Split se konačno moga pozdravit s Oliveron.

Svitu splitski, svitu dalmatinski, šta se to sinoć zbilo? Jesmo li plakali ili se radovali, jesmo li pljeskali ili pivali, je li nan bilo vruće ili su nas prošli studeni ježuri, jesmo li trkali za dicon ili slikavali, jesmo li ćakulali ili gorke suze prolivali ka jedan brko kraj mene na šentadi, jesmo li ovo ikad doživili ili smo se samo zamantali, a ko može reć?

Bili smo ka jedna familija koja na rukama nosi svoga brata, onoga koji nas je sve opiva. Naše jubavi i đelozije, naše melankonije i euforije, našu osamu i naše fešte, terace i skalinade, ima li jedan dil dalmatinskoga čovika i žene u koji se oni hrapavi, u isti čas grezi i plemeniti glas nije zadija?

Ka drača, ka kost u grlu, ka osti posrid srca. Je li nan proša jedan dan u zadnjih po vika a da nismo zapeli o ti glas; u kafiću, za špakeron, u trajektu, u slavlju, dok pribiremo masline, dok mečimo grozje, dok se ženimo i rođendane slavimo, dok se karamo sa ženon, dok lutamo oceanima, za uspavanku i budnicu?

Nije mu se moglo uteć, a budimo pošteni, nije nan se ni dalo uteć. Zato je ti glas - ne nego velikin slovon – Glas, bija dilon svake dalmatinske familije a usvojili su ga i oni svi okolo i naširoko, to je bila onda bila ka jedna šira familija. Bila je to jedna cosa nostra. Ono šta svi razumimo i ne tribamo tumačit. I svi smo se onako ili ovako - ćutili - kad bi ga čuli.

I baš zato ne triba više tugovat. Triba nan se radovat, u slavu pismi, u slavu srići, u čast ritkoj privilegiji koju smo imali – da smo se mogli opijat tin Glason. I da ćemo ga slušat i da će nan bit lipo dokle bude Splita i Dalmacije.

I zato je teško reć je li ovi splitski ispraćaj bija tugovanje ili feštavanje. Je li to bila marča funebra ili zbogon ostaj ljubavi? Prolili su se tolitri patetike ovih dana, njoj je teško uteć.

A vidite, Oliver joj je biža i zna joj je pobić, spašava nas je od te fibre koja onemoća čovika, zalipi ga i smanta. To smo volili kod njega, miru i iskrenost. Ova splitska večer, ovi veliki, najveći rastanak bila je Oliverova stvarnost, lipa i gruba, hrapava i glatka, trizna i pijana, zaljubljena i grintava. Bija je to nezaboravni suton - kontra mraku i kontra sili, za šaku suza i za vriću smija!

Kad je oni brod uteka za Đigu, priko mora, put škoja, kad je cima konačno bila odrišena, kad je praćen jubavnon floton u magli, omari i dimu zabrodija za svojon zvizdon, mogli smo, morali smo znat da će se brzo vratit. Oni Glas.

Naslovnica Split