Slušaj, najbolji gosti su ti austrijski penšjunati, a i starčići općenito. To su gospoda, ne kuvaju u kući, hranu se vanka, ništa in ne triba, nisu zahtjevni, neće ti razbijat po kući, neće se opijat, neće galamit, pazit će da klimu ne ostavu upaljenu kad idu vanka. Moli Boga za takve – svitova me moj prijatej, veliki turistički znalac iz maloga mista u drugoj epizodi ove rentijerske avanture pod naslovon "Gosti dolazu".
Kako san već ispriča, ludesanje oko uređenja apartmana je više-manje prošlo, kuća je spremna za prihvat, ispražnjeni takujin čeka devize. Puno deviza. Kako se to u nas stručno reče: vraćanje uloženoga i priljev sredstava u svrhu novih ulaganja.
Posluša san ga, a i bilo mi je logično. Split je već stenja pod ultrašima, pa iako ova mladost iz ciloga svita nije u gradu razbila jednu čašu, apartmandžije su kmečale kako su in teškin trudon uređene sobe ostavljali u velikome neredu. A sluša san u međuvrimenu i strašne štorije o puknutin caklima i pokvarenin televizorima, razbijenin daskama od zahoda i začepljenin sifonima. I nije mi bilo sve isto. Kolika muka i ulaganje a ovi jedva čekadu da ti sve iscipaju. S drugoga kraja svita dolazidu samo da bi ti ostavili vrata od frižidera otvorena a oni na izletu na slapove Krke!
Jednu tragičnu priču s Čiova pričala mi je moja kolegica: na dan kad su tribali poć ča, nisu ništa razbili, samo su lipo poviše bračne posteje na bili zid udrili šjolon od tenisice. Ostala je mača, a za dvi ure dolazu novi gosti. Štaš sad? Oprat ne moreš, piturat nemaš vrimena, nemoš ni piturat jednu stopu nego cili zid. Asasini jedni. Sve tip-top
Ali ka da su nebesa čula moje brige, prvi furešti koji su se upisali u mene – Auštrijanci! Drito iz Beča! Ajme sriće, pa tako je počeja i cili naš dalmatinski turizam prin stopedeset godin, s Austro-ugarskon. A jel bilo urednije države u istoriji? I štimanijega svita? Nikad. Lipo, ima bit da su i stariji ljudi, ovo će bit baš kako san zamislija. Kuća je tip-top još od državnoga komišjuna iz prošloga nastavka, u međuvrimenu san kupija i posebne papuče za gazit po njoj da se šta ne šporka. Vrtal je ka botanički park u Vijeni, još i lipji, nima u njih ovakvoga vonja ka u mene: ružmarini, lavande, kaduje, naranče, mandarine, mirte, lovori, aloje, ma ka u raju mediteranskome. Išlo je i na parkić par iljad kuna, al nije se žalilo. Neka vidu di su došli. I došli su, jednoga lipoga jutra u sedmome misecu, neću ga nikad zaboravit. Na stolu bila tavaja i cviće, u frižideru se ladi sok, ja na teracu pušin španjulet za španjuleton. U biloj košuji i strijaču. Neka se odma pripoznamo mi Auštrougari!
Zovu s trajekta, gospoja nabada na ervaski. Ola, sićaju nas se još, a prošlo je sto godin otkad nas je sudba kleta rastavila... Do zanjega časa se nisan spušća na rivu prid njih, neka se vidi da san opušten. Šta je meni par fureštih s ovolikin prethodnin saznanjima i iskustvon. I susidi su se okupili: "Prvi gosti, a? Nemoj bit nervozan, to ti je sve normalno, imaš lipu kuću, nemaš se šta sramovat." "Ja nervozan? Ma kakvi, gosti ka gosti, bija san ja gost iljadu puti, pa znan kako se ravnat."
A u glavi poludit. Kako će in bit, jesan li dobre štramce kupija, ko zna kako in je doma, sigurno sto puti boje, oće li klima uspit sve razladit, moga san isto kupit mrvu jaču... Ma vidi ostale su nepiturane štrike na dvi ponistre, ajme šta je grubo vidit... Oće li in pjati bit dobri, sigurno su fine gujce... Jo probudu li ih pivci od suside, ispalit će na možjane... A ovi doli u lučicu uvik ništo brusu i klapadu, nikad mira... A šta ako su alergični na ovu zelen oko kuće... Ni butiga nije baš jača... Ajme pitaju li za bazen... I sve tako dok nisu javili da su na rivi. Skočin se ka na feder i u dva koraka san prid njih. A moji Auštrougari – mori. Lipa crnačka fameja i to muzička – sa Jamajke! Sve s onin ricama.
Ma nije meni mrsko, muškoga san odma prozva "Marli" a to mu je bilo drago. I još da su veliki prijateji s Papagenon (sićate li ga se?!) koji je devedesetih palija i žarija hrvatskon scenon. I nije mi mrsko, ali mi je u glavi nasta ka jedan kratki spoj jer ja san očekiva jedan postariji pupasti, dobro ugojeni i bez stresa odgojeni par bečkih bilaća. Još san zamišlja na njoj kapelin sa suvin cvićen, a njega u bili veštit s plavin štrikama. Kad ono Jamajka, šarene maje i dredovi. Sve san računa ali nisan uključija globalizaciju. Ma opet ću reć, lipo smo se razumili, drag i uredan, zadovojan i sritan svit.
Na red je onda došlo ono šta će me do zadnjega dana, odnosno do prilaska na internetsko umrižavanje neopisivo živcirat – upisivanje podataka. Obašli smo kuću i terace, šta bi mi od struke rekli "čekirali", oni zadovojni, ja još više, za stol seli oni, seja ja. I umisto da još koju besidu izminimo, izvadin ja one liste šta san dobija za notat "strane državljane". Ka pulicjot ih moran pitat lične karte ol pasoše, pa onda piši li ga piši: ime, bezime, adresu stanovanja, državljanstvo, di ste prišli granicu, kad ste ulizli u erha, kad ćete prić granicu put nase. Pa tako i za njih i dicu. Odma nan je palo raspoloženje, meni prvome. Onda ispuni još jedno za turistički ured, pa ispuni u tri svoja libra, onda pridaj u turističku. Ajme majko, ovo me teže palo nego sve dosad. I pratit će me nervoza sve do zadnjega dana popisivanja.
Vraćan se u Split trajekton a sve mislin oće li sve bit u redu, šta ako ispadne osigurač, šta ako nestane interneta, šta ako šta prigori, šta ako se zaštopa cijev, šta ako padu niza skale... Ako me i zovu a kako ću doć? Za ovih par kilometri priko mora meni triba uru plovit i skoro uru autobuson do mista, to je cili dan, a ja na poslu. I tako svaki dan u toj dugoj sedmici. U petak zoven kako je, jesu živi?
- Je lipo je, samo jednu noć nismo mogli spavat radi pivca, pa smo išli na brod od Papagena, doša nas je vidit. Sve drugo je dobro.
Ajde, prva tura je bila u miru. Došla je subota, lipo smo se pozdravili, a onda na čišćenje. Normalno da neću plaćat čišćenje kad možemo sestra i ja. Ona je uvatila prizemlje, kužinu, hodnik, tinel, kondute na prvi i drugi pod pa teracu, a ja sobe na katu i skale. Mislin se neće ona nikad a ja ću učas, još ću ja njoj dat ruke.
Aha. Išlo je dobro i po redu kojega san par dana prije osmislija u glavi. Usišeš tapete i baciš ih na sunce skupa s prikrivačima i blazinjama. Dok se to dezinfika na arji, obrišeš prašinu usuvo a onda umokro, pa opet usuvo ormare, posteje, kantunale i lampe. Onda parkete usisaš, pa s talijanskon tekućinon za drvo osvitlaš. Nije išlo loše dok na red nisu došli lancuni. Rekli bi vi, neš ti napravit posteje. Ali kad san počeja vrtit lancune, a svi su bili (neka se vidi čisto!), a ima ih stotinu, a sve posteje različite, šta san objasnija zašto u prvome nastavku i svi lancuni različiti, rasteglo se to ka tridesetogodišnji rat, ka gladna godina, kad sedan ladnih zima. Sestra odozdal viče: "Ja san gotova iden se okupat!" Ma di gotova, kud prije, ja još rastižen one lancune, opotija san se u smrtnoj muci. A vruće ka u paklu. Normalno da klimu neš trošit na sebe! Trajalo je to još dobru uru i po, ona se vratila, popila kafu, bacila ćakulu sa susidama sliva i zdesna... Ala popizdit ću bude li vako svaki put.
Kotlić s dvi brzine
Nisan se stiga ni umit, a već san trka na trajekt. Krepan. Gosti su javili da dolaze zadnjin, pa ih ne mogu čekat, ključe će in dat prijatej. Ove druge nisan ni vidija. A oni isto iz Austrije. E je me srića poslužila! Ovi put je bilo šest ženskih. Nisan ih zva kako je. Šest ženskih snać će se i u pustinji. Dolazin drugu subotu a čeka me na stolu befel. Sve lipo na kartu od rokovnika popisano šta ne vaja i šta in se ne sviđa u našemu apartmanu. Da se vrata lako ne zatvaraju – a ja stavija gumu da in ne tuču po propuvu. Da malo vode teče iz vodokotlića – a ja stavija kotliće sa dvi brzine da šparaju vodu. Da ih ne čeka parking – a di će parkirat u dalmatinsko misto isprid kuće? Da in maške dolaze na teracu – a šta, bogati, ostavjate spizu!? Da nema dovoljno programi na njemačkome – neka se žale satelitu. Da nema dovoljno šugamani – a ostavija san ih nabroj četiri po glavi, šta je dvadeset i šest, to normalan čovik u godinu dan ne šporka. I tako redon cila čitaba.
Pitan se jesu li one šta drugo činile na odmoru osin šta su vižitavale po kući i grintale. Pa pisale. Baš su mi digle tlak. Ali nima vrimena za mislit, dolazidu novi popodne. Ni njih nisan dočeka, drago mi je šta nisan mora glumit pulicjota. A i naša san čovika vištoga u ruke koji zna ingleški jer je bija u Australiju, pa ostavija broj ako in šta triba za home service. To mi je bija prvi outsourcing. Otkrija san i da je pametnije lancune i šugamane nosit u praonu u Split i vratit ih ispeglane i mirisne nego ubit koga da to pegla svaki put, a otkrija san i novo prijevozno sredstvo, onu dvokolicu šta ih zovu bodulska karoca, pa u nju vozi vamo-tamo tu robetinu, dok se i na škoju nije otvorila praona. A trajalo je to još dugo.
Moj čovik
Javlja mi moj čovik sa škoja: Zaprimija san ti nove goste, šest mlajih muških. Asti, pa šta je ovo u mene? Samo dolazidu istoga spola, ka u izviđače. Di su familje, mi smo jedna poštena kuća. Suside su me izvistile kako su ovo najboji dosad: niti ih vidiš niti ih čuješ, po cili dan ih nema doma, nisu ti potrošili gram letrike, špaker nisu užgali, klima po danu ne puše, ne piju, lipo pozdravu, uvik su na more, a ni doli ih ne vidimo... Drago mi je čut, a najlipše ono za struju jer koliko san čuja nema ništa gore za dalmatinskoga iznajmljivača nego kad gosti idu cili dan na banje a odozgar puše klima na osamnajst. Kilovati trčedu ka konji. A naš iznajmljivač ne smi uć unutra i izgasit, nego se ždere i pini od bisa, beštima i stišće šake. A klima čini: "la-la, platit ćeš kume, sve ću ti izist ča si mukon mislija ostavit za gladnu zimu!"
I ovi su mi ostavili poruku. Bilo in je puno lipo, posebno zelenilo i priroda, a kuća je ka stvorena za ljubav. Ma vidi ti. I je, kad san se uspeja na kat, naša san jedan štramac cili stučen. Bilo je, bilo jubavi sve i ako su bili tihani... Nek su oni činili šta oće glavno da letriku nisu trošili. Živila škuribanda!
A kako se dalje rasplićalo i kako je sritno završilo, okončat ćemo u idućemu prilogu.