Dalmacija Šibenik

Grgica nema mira

Ovo je priča o posljednjem šibenskom težaku, kojeg je na životu održala volja za radom: Politike san se ostavija još '46.! Ja san Hrvat nacionalista i ponosin se time

Grgica nema mira

Grgica Škugor je u četvrtak 4. travnja navršio 88 godina. Bilo je to puno i za najvećeg "sina naših naroda i narodnosti, ljubičicu bijelu i plavu, druga Tita", ali za Grgicu je to – ništa. Njega s pokojnim maršalom veže tek boca Chivasa, koji su izgleda obojica volila. S tom razlikom što je Grgica u boci od svoga držao rakiju rogačicu, iz koje je cilo vrime trajanja razgovora livao i sebi i nama. I uzrečica "ako ikada umrem".

Jer, da najstariji i vjerojatno posljednji pravi šibenski težak iz Donjeg polja misli okačiti motiku o klin, onda ne bi prije neki dan kupovao još jedan traktor, odnosno kopačicu. Neka mu se nađe uz njegova dobrog starog "Benassija". Za rizervu! Ako jedan zataji, neće drugi!

Doduše, ima on tri ćere, dica mu se vole baviti vrtlon, a ni on sam ne misli još umirati. Doduše, ne zna šta o tome misli neko drugi, relevantniji, ali na to se ionako ne može uticati.

– Ma, u kurac sve, nego uzmite vi, napijte se. Evo, uzmite i friških napolitanaka, da van bude slađe – nudi on nas. Ka da smo mi stidni! A Ante mu fali rogačicu:

– Ma kako on to samo pogodi dožu, kako zna kolko triba metnit rogača. Vajik mu je ista, ni gorka ni slatka...

– A kako pogodin... Lako. Kad vidin da se popilo, onda na oni rogač ulijen novu rakiju. Neko meće i cukar, ali je po meni to nepotrebno, jer je rogač sladak sam po sebi. I to ti je to!

Moj vridni kolega Ante nije samo zadivljen rakijon, nego i time kako je Grgica pitura pod u svojoj novoj kapunjeri u Donjem polju, u kojem se redovno sastaje sa svojin društvon, klapon...

– Biće ti ovo Branko pitura? – pita Ante.

– Je, kurac Branko, ja san pitura, to je boja za beton.

Svaka čast, u 88. godini ne samo da radi oko loza i maslina, nego i pituraje.

– Ma, nije da se meni ta boja nešto posebno sviđa, nego pravo da van rečen, neman sad šoldi za metnit pločice. Pa bi onda oni ovo, oni ono, ćer bi metnila linoleum. Oću, kako neću, pa onda kad dođe vrime, opet to bacat ća! Nisan ja ni zna da se ovo more vako, nega mi je zet Darko Junaković, on je direktor, ravnatelj škole na Šubićevcu, pitura isto vako vikendicu na Kapriju, pa velin iđen i ja. I eto ti...

Svaki dan je naš Grgica u svom Donjem polju, na svojoj zemlji, na svom imanju. Dođe oko osan uri i odma se uvati posla. Eto, početak je četvrtog miseca, a on je sve svoje masline iškara, ima još jedan dio. A ima ih pedeset, i dvadeset komada još šta je prije jedno tri-četri godine posadija. I loza ima, jedno 600-650 komada, još su dobre...

– Ali ne isplati se radit više ništa, kad ti imaš kupit vina, flaširanog pet litara za 40 kuna, s bocon, sa svime, a ja san ga, dok san još ima za prodaju, prodava deset kuna za litru. I šta ću ti onda o tome pričat, o poljoprivredi. Nema od toga ništa, razumiš?

– A ima san deset godina kad su meni i drugoj dici objašnjavali na sastancima kako će to bit poslin rata. "Vidite li ono brdo gori?" govorija je jedan. "Kad svrši rat, doće Rusi traktorima, na jednu će stranu padat kamenja, na drugu sama zemlja, a iza njega ide Mičurin i sadi troskot na koji je navrnjena šenica! I to nema sijat svake godine. To se posadi jedanput, rađa svake godine." I mi smo to pili, ka dica! Al, ništa od toga! Uvik je čoviku težaku bilo ajme! Odonda san ti ja razočaran u politiku, nema od toga ništa. Jadan ti je narod di se vlast minja s revolucijon. Revolucionari su ti, moj sinko, najgora ološ neradnička! I kad goljo dođe na vlast, on sve radi da na njoj ostane. I ubije one koji su ga tute stavili, i krade, svašta radi... Čovik je čovik, uvik bija i osta takvi, kakvi je.

Ja san ti se politike ostavija još 1946.! Tada me primilo u SKOJ, u drugi razred gimnazije san iša, a bija nam je sekretar jedan iz Pirovca, šta je bija malo stariji od nas! Bija je Baldekin onda još srušen, nije bilo di nego sastanak održavat u mene kući. Tamo di su sad crveni i plavi neboder, to je bila sve naša zemlja. I sastanak je tu popodne, kod mene nakon škole. I počne ti on, kritikuje dvi cure, jednu Miletu i jednu Stošićku, da su pričale na satu o privatnin stvarima. A on je sidija tute s jednin i priča o njegovoj sestri. I sad je meni bilo milo njih dvi, jadne su počele plakat, i velin ja njemu: "Čuješ, sekretaru, za kritikovat se najprije triba malo samokritički osvrnit na se." Kad ja to reka, on lupnija šakon o stol: "Šta se mora svaki moj korak pratit!"

"A, smeta ti to", velin ja njemu, i kažen: "Ostanite vi ode kolko triba na sastanku, al' mene na njemu više neš vidit."

– I izađen ti ja vanka, i otada nikad više, u nijednu stranku iša nisan. Ni u vojsci kad su me išli vrbovat za Partiju, ali su odustali kad su me pitali koje san vjere. Rimokatoličke! Dobro, katoličke, ali zašto rimokatoličke? Zato šta su se svi moji tako izjašnjavali, pa neću ni ja bit prvi koji će uć među njihove kosti a da će se drukčije izjasnit, velin ja.

A najviše su mi na glavu sili da bi me natirali da u zadrugu uđen kad mi je ćaća umra, ali kako ja nisan tija ić nikako, tako su me i ostavili na miru. Seljačku zadrugu, e, sa svon zemljon. A koliko smo je imali? Evo, sad ću ti reć – pet iljada loza na Danilu, pa pet iljada loza iza Ribničkog mosta, pa tri iljade loza u Ćevice, pa u Vrpoljcu dvi i pol iljade...

Živili smo od toga mi svi, od zemlje i imali smo tri-četiri krave. Ja san do 30 godina starosti živija samo od zemlje! A u familiji nas je bilo trinaestero, još 1941. I nisan se ja nikad mislija zaposlit, mislija san uvik živit od zemlje, ali san se oženija, dobija troje dice, dvoje u dvadeset miseci, nemaš socijalnog, nemaš ništa... i moraš se zaposlit. Tako mene Ante Baranić panti da san bija šofer u Ražinama, pa san jedno 15 godina bija u dežurstvu, zadužen za vatrogasna kola, FAP-a i sanitet. Eto ti kako je bilo živit od zemlje! Ajme, uvik ajme! Viruj meni! Tako je bilo i prije.

– Meni je jedan stari Mitar Brkić, šta je ima onda 90 godina, priča – svaki vinogradar u Šibeniku koji je čeka kupca kući bija je gladan kruva. Ko je dobro proša? Oni koji su vanka otvorili gostione! To su bili Panjkotići, Čelari, pa jedan Veštić šta je u Mariboru drža gostionu... Znaš, kad su se moji stari spasili i gladi se riješili? Kad su krave nabavili. Nosilo se mliko i odma se novci inkasirali. I onda bi se kupovala govedina i čorba kuvala. Na uši bi mi izlazila, ali nisan gladan bija. Znači, jedino trgovina i novci na sunce! Od same zemlje ništa! – smije se naš barba Škugor.

Jedino šta od zemlje moš uvatit to su dva umjetna kuka – on je oba prominija! Prvi dviljadite godine. I pejsmejker ima! Ali ne pridaje se...

– Kada sam doša iz Korčule, kada san drugi kuk prominija, ima san onda tetrapaka, ostavija ga na Vidike... I velin zetu: "Aj, vozi me na Vidike!" "Štaš tamo?" "Iđen po auto!" "Jesi ti poludija", viče on, al vičen i ja: "Ne pačaj se u moj život!" I on je mene odveja gori, ja doveja auto kući. I ujutro odma u polje iša! Tako ti je to, moj prijatelju dragi! Ja smatran da je mene ova moja volja za radon, da je to mene održalo na nogama. Jer, imaš ljudi, zasidnu, zanemoćaju, pridaju se. I popuste mišići, tetive.

– Trevija me gori na jednon sprovodu doktor Benzon šta me operira, pa mi govori: "Grgo, čujen ja da ti radiš i više nego šta triba." "Je, je, doktore", velin, "radin ja. A šta bi triba?" "Triba bi malo manje", veli. "Je li? A malo više siditi, tako da mišići popuštu, da se ovo rasklima, pa da opet dođen k vama." "Aj, radi kako te volja", veli meni doktor. Ma nema tu pravila, moj prijatelju dragi, za dug život. A sve mi je u životu bilo drago! Igraš na karte cilu noć, ali ujutro moraš u polje. Kopaš cili dan! I govoriš sebi – neš večeras vanka, čin dođeš kući, ićeš leć. Al, kurac! Jesi li ostavija posal, opet u tebi crva, kad dođeš kući ne vidiš trena opet izać vanka! Opet isto. Čovik ti je takav! Iman i sada ode jednu svoju klapu, mi se skupimo ode, pojidemo, popijemo, zapivamo... "I kad mi dođeš ti, i osmijeh vratiš mi, sva patnja i bol života mog će proć!" Živim za to! Tako ćemo i sada, u ovu subotu, kad budemo slavili moj rođendan, koji je 4. 4., ali smo ga pribacili na neradni dan, da se moremo svi skupit.

– Koliko smo dugo zajedno? A ko zna! Ima i 30, 40 godina. Prije smo se sastajali svaki petak, a sad mjesečno jedan put. Ostalo je nas sedan-osan iz starog društva! Joško Stošić, Zdravko Vrcić, Darko Junaković, Branko Kužina, Ivo Batinica, Željko Staničić... Neki su otpali u međuvremenu, zbog politike, najčešće se tu raziđemo. Ali, ima i novih koji dolaze...

Sanjan vodu u Donjen polju

Ja cili moj život vapijen za vodon kroz Donje polje, a biljarde kubika ode Krkon u more. Za vrime Jugoslavije su govorili: Ma šta ćemo mi njima seljacima davat vodu da se bogatu. Pa san sad očekiva da će se ova vlast drukčije ponašat. Al šta je Pauk reka - šta ćemo mi njima dat vodu kroz Donje polje da gradu kuće. A niko ne zna koja je to muka kad se meni masline počnu smežuravat bez vode. Ja od muke ne mogu spavat, iz grada nosin vodu da bi ih zalija.

A odavde do Vrpoljca nigdi mina ne triba, samo uski bagerić i metneš ove plastične cijevi. I eto ti vode, eto ti bogatstva. Ne triba nigdi ić, ni u Njemačku, ni u Irsku, nigdi. Kad je jedna izraelska delegacija došla u Ražine, pa kad ih je vodilo da vide Krku, onda su oni pitali: A di ta voda iđe? I vele ovi naši: Iđe u more! Oni se ljudi za glavu vataju!

Ja san Hrvat nacionalista

Za mene je nacionalista čovjek koji voli svoju državu i poštiva drugoga. Šovinista je za mene pokvaren čovjek. Svoje diže u nebesa, a tuđe baca pod noge. Ja san ti Hrvat nacionalista i ponosin se s time. Poštujen Srbina, nacionalista koji voli svoju državu, Talijanca koji voli svoju državu, i svakog drugoga. Ali to da san Hrvat nacionalista, to je u meni, ne može mi to niko uzeti. Moš me i ubit, al to je u meni.

Naslovnica Šibenik