Stil Zdravlje

borba s depresijom

Prijatelj tragično preminulog Dana Divjaka objavio potresan post koji bi svi trebali pročitati: Samo sam trebao nazvat', poslat poruku. Sad više ne mogu i nikad neću moći...

borba s depresijom

Teško da ijedan čitatelj ovog teksta nije u svom životu osjetio što to znači gubitak nekog mu/joj bliskog. Svaka smrt je jednako tragična, no samoubojstvo je uvijek nekako posebno teško iskustvo, jer kad si netko oduzme život, uvijek smo sigurni u to da se toj osobi moglo pomoći.

Situacija je dodatno grozna ako je u pitanju mlada osoba. Poznati hrvatski forumaš Stjepan Krznarić objavio je na svoj Faceboooku post u kojem se kaje što nije poduzeo sve što je mogao kako bi u samoubojstvu spriječio svog dragog prijatelja Dana Divjaka, piše 100posto.hr.

U dugačkom i iskrenom postu, u kojem govori i o vlastitoj borbi s depresijom, predbacuje si što nije češće podigao mobitel kako bi ga nazvao ili mu jednostavno poslao poruku s najbanalnijim pitanjem "Ej, kako si".

Stjepan je rekao kako je cijela godina obilježena smrću i to onom za koju je uvjeren kako bismo je zajedničkim naporima mogli izbjeći, suicidom. Međutim, kao što su mu prijatelji pisali u komentarima, u toj izuzetno teškoj situaciji, osobama koje boluju od depresije mogu pomoći jedino stručnjaci, a svi ostali mogu im pružiti jedino svoju ljubav i podršku. Stjepanov post prenosimo u cjelosti...
 


'Prošle godine na ljeto mi je umro jako drag prijatelj. Nedavno mi je umro ujak kojeg sam jako volio i uz kojeg sam bio jako vezan većinu djetinjstva i odraslog života. Danas mi se ubio jako dobar prijatelj, dečko kojeg sam stvarno jako volio. I nemrem.

Ovo ljeto, kad sam morao bit u Zagrebu smo se dosta družili. Bio je pretalentiran glazbenik, jako inteligentan, lud lik i dosta sj**an. Nekak smo uvijek imali bizaran odnos, ja sam se uvijek postavljao zaštitnički prema njemu jer smo se upoznali i počeli svirat skupa dok je bio klinac, a on je imao nekakav čudan rispekt za mene, iako mi je konstantno sr*o za sve. I odmah mi je postao drag.

Mislim da smo si uzajamno bili jako dragi. Bio je flegma sa nekakvim bizarnim izbojima ludila. Imao je i curu koja je bila potpuna luđakinja sa izbojima ludila. Jako zabavna i jako pametna. I jako sam ju volio. Umrla je od raka. Sa 24 je**ne godine. Našao sam se s njim u parku tad i nekak smo se nezgrapno zagrlili jer je imao sto metara, a ja sam debeli patuljak i onda smo tak sj***ni sjeli i pričali o svim tim sr***ma i uvijek, pa i tad je zadržao taj neki flegma stav prema svemu, a znao sam da je iznutra odlazio u ku**c.

Ova godina je valjda nekakva godina svjesnosti o depresiji, bar meni. Ubio se Cornell. Ubio se Chester. Prekjučer se ubio dečko prijateljice moje prijateljice, taman kad mu je krenulo u životu. Danas se ubio Dan. Tijekom boravka u Zagrebu, bilo mi je jako teško gledat umirućeg ujaka. Stvarno je. Ne bi uspio to da nisam na neku foru nabavio i žderao Misar (Xanax, jel) kao da je gumić. Probudiš se, pola da preživiš do navečer. Navečer još pola da možeš otić pit i funkcionirat ko normalno ljudsko biće.

I tako sam preko dana bio u bolnici s ujakom, a navečer se opijao kao sotona svih alkohola. I bilo je jako jako stresno. Al ta super tabletica je učinila da se osjećam ok. Da budem svjestan koliko sam u ku**u, al da nekak ne osjećam taj ku**c toliko jako. I prva dva tjedna je ta tabletica ludilo. Stvarno ti odreže taj edge i da ti da donekle funkcioniraš. Znao sam imat napadaj panike u ordinaciji, dok bi bitao doktore kako je ujak. Znao sam imat napadaj panike nasumično. Bio sam vrhunski sje**n.

I kao što rekoh, prvo vrijeme je tabletica super. Sad, problem je u tome kaj je to anksiolitik, a oni se obično daju u kombinaciji s antidepresivima, to te zravna. Ja to nisam znao. Nakon neka dva tjedna, probudio bi se tužan, ruke bi mi se tresle i bio bi jako jako sje**n. Popio bi pol tabletice. Al više nije djelovala kao prije. Svaki idući dan je bio sve gori, dok nisam počeo osjećat pravu i apsolutnu depresiju.

I nije to ono kad sam znao reć il napisat da sam depresivan. Ne. Sjedio bi s frendom na kavi i jednostavno bi se isključio. Ispred mene je postojao samo ponor. Ne znam uopće kak opisat tu emociju, nikad prije ju nisam osjetio tako. Beznađe, besmisao, apsolutno crnilo i golema rupa. Frend bi pričao, a ja bi bio isključen, po nekom automatizmu bih odgovarao sa da i ne i ne znam kaj već, ali nisam bio prisutan. Onda bi se ispričao.

Tabletica ne da više nije pomagala, nego me poslala u totalni i apsolutni ku**c. 50 dana sam ja pio to je**no zlo sranje, ne bih li tek kasnije pročitao da je dovoljno 6 dana da se navučeš. Krasno je bilo. Skidanje s tog sr**a je bilo puno fizičkih bolova, iritacije i najmanjim zvukom kilometrima od mene, nespavanjem danima i općenito nije bilo pretjerano ugodno. Znam da je to ljudima koji su naviknuti na nekakve droge smiješno, al ja sam bio vrhunski sje**n.

Zašto ovo pišem? Pišem to jer sam tad skužio kakav je osjećaj bit depresivan. Prvi i jedini put u životu sam vidio taj ponor i osjetio taj neopisiv užas ničega. Inače sam tužan, sje**n, živčan, sve sam. Al nikad nisam to osjetio. A to osjete depresivni ljudi. Većina nas nije depresivna. Ne znamo kaj je to. To je bolest i jako jako je ozbiljna. A većina ljudi će odmahnut rukom i poslat ljude s depresijom u ku**c. Kaj opet glume. Nisam mislio za Dana da je depresivan.

Prije nego kaj smo se družili su mi rekli da je po***dio, da se svađa s ljudima, da ovo i ono. Meni su te sve svađe bile smiješne i Dan i ja smo se na osnovu njih dobro zaje***ali na pivama u Zagrebu. I mogu sad razmišljat i probat shvatit na tisuću fora zakaj se ubio. I svi će pokušat to shvatit sad. Ja znam zakaj se ubio. Bio je socijalni imbecil, sličan meni.

Rekao mi je jednom "Ti i ja smo strašno slični po nekim stvarima, bit ćemo zabavni i fora ljudima, ali neće nam bit prijatelji i zapravo se neće htjet družit s nama. Ić ćemo im na ku**c. I nemamo prijatelja. Ne stvarno.". Ja to znam, svjestan sam toga i prihvatio sam to. Mislim da je upravo Dan bio taj koji je to tak kristalno čisto, otvoreno i fer postavio. Uvijek ću napravit neš krivo, reć neš krivo, sve će bit krivo.

Takav je bio i on. Nas dvojica smo bili prijatelji, do krajnje mjere do koje su nam karakteri to dozvoljavali. Bio je jako inteligentan i djelovao je jako samodostatno. Naravno da je***o nije bio, sad znam da nije bio. Nitko nije. Al bio je flegma. Ja kad sam u ku**u i kad sam znao bit suicidalan, ja bi maltretirao sve oko sebe da mi pomognu jer sam preznatiželjan da bi se ubio. On je više-manje šutio. Al taj izostanak prijatelja isto može sje**t osobu, pogotovo ako je introvert.

Počeo bi pričat kad bi ga natjerao da priča. Onda bi mi ispričao gomilu toga, al znam da bi gomila toga i dalje ostala zakopana. I nisam inzistirao. Mislim, ku**c nisam, jesam, al kad bi on odlučio da više neće pričat, više ne bi pričao. Rekao mi je da se prijavio u Vrapče, da se ozbiljno planirao ubit, da ne zna kaj bi sa životom i da sve odlazi u ku**c, ali da je bolje i da su mu dali tabletice i da brije da je samo faza u pitanju. I tak smo malo pričali i ja sam na osnovu te njegove samodostatnosti sveo razgovor na običan je***i chitchat. Na nikaj.

On nije inzistirao, ja nisam inzistirao. Sve je ok. Al nije bilo ok. Nije bilo ok i nije ok ak imaš to je***o crnilo u glavi, taj ponor i bezdan i beznađe i ne osjećaš ništa. I htio sam ga nazvat zadnja dva i pol tjedna. Ispričat mu kaj ima, pitat ga kak je, poslat je***u poruku na fejs. Al nisam. Vidio sam fotke sa svirki svako malo, smijao se na njima, izgledao je sretno. I bio je sretan u momentu, uvijek. Al nitko od nas nije znao kakav je kad ode u ku**c kad je sam sa sobom.

I nisam reagirao na vrijeme i nisam reagirao dovoljno. Čak već znajuć kaj je je***a depresija, nisam napravio ništa. Razmijenili bi par rečenica i to je to. I zadnja dva i pol tjedna čak ni to. I svaki dan bi ga se sjetio i htio ga nazvat i onda sam ili radio ili nisam radio, al sam je***o guglao televizore i pi**e materine i nisam se javio, to je ono ku***vo najgore, nisam se ni javio pitat ga kaj je.

Jednostavno sam tu njegovu depresiju gurnuo sa strane i kako je bio fakat pametan i djelovao je kao da ima stvari pod kontrolom, rekoh ok, bude sve ok. Pa nije se bezveze prijavio u Vrapče, očito ne želi da stvari odu u ku**c, zna kaj radi. I nije je***o znao kaj radi, a ja si nikad neću moć oprostit kaj ga nisam nazvao i pričao s njim i pokušao na ne znam koji ku***v način dat barem komadić nade il nečeg kaj mu je falilo.

Možda ne bi upalilo, možda je to crnilo jednostavno prejako. A možda bi, al ja sam bio preokupiran televizorom, svirkom na cesti, piletinom, blenderom, bilo čim glupim, jeftinim, us***im materijalnim i nebitnim. Toliko poruka pošaljem sa ej, kaj ima. Random. Bez cilja, bez razloga, čisto da čujem osobu. Njemu nisam već preko dva tjedna. Zašto je***o nisam. A htio sam, svaki dan. Svaki dan bi se sjetio da mu moram poslat neku ideju, ispričat nekaj, pitat ga kaj ima. I nisam.

I sad više ne mogu. I nikad neću moć. I ne gazim se sad samosažaljenjem, ni blizu. Ne znam dal sam nekaj mogao napravit il ne. Ali ak pročitate ovaj tekst i netko vam kaže da je loše, da je depresivan, da je bilo kaj tog tipa, ne skidajte se s telefona. Ne skidajte se s chata. Šaljite mu slike s**a i du**ta. Napravite nešto lijepo za njega i odvojite bar par minuta dnevno. Čak i ako vam kaže da mu idete na ku**c. Je***e mu mater pažnjom. Ak ne upali, dobro. Al pokušali ste.

Ja nisam, jer nisam shvatio ozbiljnost situacije. Jer je bio inteligentan. Jer je bio elokventan. I na kraju to znači je***i goli ku**c. A samo sam trebao nazvat. Poslat poruku. Nekaj. Ne gledat kak se smije sa slika sa svirki i mislit "ok, dobro je". Ili propustit nazvat ga jer sam umoran nakon posla. Ne to. Ne. I to sad znam je***o prekasno. Je*i se Dan, užasno jako ćeš mi falit. I već mi fališ. I ne vjerujem da se ovo uopće dogodilo.'
, napisao je Krznarić u potresnom postu koji će vas, nadamo se, natjerati da se osvrnete oko sebe i prepoznate ukoliko i u vašoj blizini postoji osoba kojoj je potreban vaš poziv, makar sms poruka.

 

Naslovnica Zdravlje