Valja dobro upamtiti taj 18. srpnja, dan kad je umrla Hrvatska. Ali, ako je požar donio spoznaju da je država mrtva, plamen s Mosora osvijetlio je i nešto dobro

Igra se katkad ta smiješna predstava u provincijskim krčmama, jedan bi seljak platio piće, a drugi mu ne da, piše Ante Tomić za Jutarnji list.

“Ne, ne, ja inzistiran”, kaže jedan.

“Vidi ga!”, vikne drugi nezadovoljno. “Skloni taj novčanik, kad san ti reka.”

“Ali, ja san zva.”

“Ma, nema šanse. Ja san ovde svaki dan. Popij do kraja i kifeli. Doviđorno!”

“Gospođo, šta san dužan?” obrati se muškarac konobarici.

“Spomenka, ne slušaj ga.”

“Gospođo, molin vas.”

“Daj, odjebi više s tin parama. Neš platit i gotovo. Bila je moja tura.”

“E, nije nego moja.”

“E, nije nego moja.”

“Moja.”

“Moja.”

“Moja.”

Otimaju se tako dvojica oko računa za piće, dok konobarica kraj stola čeka pobjednika, znakovito pogledavajući na sat, jer stvar je počela još jutros u deset manje petnaest, a sad je četiri i po p...