Šutila san puste godine, ali više neću. Kad san u ‘Slobodnoj’ pročitala da je Joško Milošević dobija Nagradu za životno djelo Grada Sinja, smračilo mi se prid očima. I zato san vas zvala, neka narod čuje istinu o čoviku zbog kojega san ostala udovica sa šestero gladnih usta.”
Uvod je, priznajte, dramatičan. Navedeni citat pripada 86-godišnjoj Zorki Šego koja nam je u svojoj kući u Čitluku pokraj Sinja ispripovjedila kako je 16. kolovoza 1966. godine, “odma iza Gospe”, Josip Joško Milošević, vozeći cisternu za polijevanje ulica, na mjestu usmrtio njezina supruga Božu.
‘Najbolje bi bilo da se mi lipo u oči nađemo...’
- Bilo je to okolo jedanest navečer. Moj Bože se na biciklu vraća s posla iz turjačkoga rudnika. Nosija je karabitušu (rudarska lampa, op.a.) i vozija se doma kad je na njega s polivačon naletija Milošević SEnD bistro kazuje starica, dok oko nje u tišini i s gropom u grlu slušaju sin Joko, nevjesta joj Anđelka i unučad Bože, Božena, Zorana, Josipa i Darija. A to je samo dio od Božinih 36 potomaka.
Milošević je, tvrdi baka Zorka, bio pijan. Iako je, objašnjava nam, poslije na sudu i po Sinju galamio da je pijan bio nesretni Bože.
- Evo, i vamin je reka da se moj Bože uvik valja po cesti, a to je taka laž, gadarija, da me u prsi probada. Milošević je bija pijan, to će van svaki pošteni čovik u Sinju posvidočit! Ma, najbolje bi bilo da se mi lipo u oči nađemo, pa neka meni kaže to šta je vamin reka, bolno će Zorka. Miloševićevo ponašanje nakon nesreće najviše je pogodilo Zorku. Ostala je sama, sa šestero mališana, a on se, veli, nije udostojio niti da ih posjeti, a kamoli da se ispriča.
‘Zaboravili nismo i nećemo’
- Nikad nan ni riči nije uputija, niti nas je za zdravlje pita, a taj novac koji sad spominje niko nije vidija. Evo, pođite u Sinj, pitajte, svi će van kazat kakav je to čovik. Još ima obraza reć da nas se boji, a niko ga sve ove godine nije niti vidija, a nekmoli krivo pogleda, ogorčena je Zorka.
Suđenje Jošku Miloševiću dugo je trajalo, oteglo se na tri godine, a u sve se, napominje naša sugovornica, uplela i politika. I grob se, zbog obdukcije, 22 mjeseca poslije nesreće otvarao.
- On je, ka alkar, bija u Partiji, pa je ta njegova Partija učinila sve da ga oslobodi. Isto ka šta je ta ista Partija sad naredila da mu se mora dat ova sramotna nagrada. Prvi je sudac na moje uši reka da on neće sudit krivo, pa su ga zato i zaminili drugin sucen koji je Miloševića osudija na godinu i po dana uvjetnog zatvora. Cili Sinj se smija toj presudi, a on je, šta mu nikad neću zaboravit, nakon toga peka janjce i napravija fraju, e, feštu, za trista ljudi, veli Zorka.
Nakon tragedije, prisjeća se Božina udovica, iz Partije je puštena glasina kako se neko posebno zlo i nije dogodilo jer je stradali ionako bio ustaša. Tvorcima te laži, naravno, nije smetalo što je Bože imao samo 13 godina kada su ustaše zavladale Hrvatskom.
- Ne bi tila da me se krivo svati. Ja san Miloševiću odavno oprostila i nikad, koliko god nan ka sirotinji teško bilo, nisan učila svoju dicu da mrze. Ali zaboravili nismo i nećemo. Kad san ga u novinama vidila s nagradon, rana stara četrdeset i šest godina mi se ponovo otvorila. A kad san još čula koje je sve laži vama ispripovida, onda me morate razumit šta više nisan mogla šutit, zaključuje Zorka Šego.
Piše Vinko Vuković
Snimio Jadran Babić / Cropix
|
Joško Milošević: Da ga ja nisan satra, satra bi ga neko drugi Prozvani Josip Joško Milošević nije se previše uznemirio kada smo ga suočili s optužbama obitelji Šego. Mirnim glasom demantirao je njihove navode, priznajući tek kako je istina da ih nakon tragedije nije posjetio, jer se, tvrdi, bojao za vlastitu sigurnost. - Poslin nesriće san familiji Šego posla 60.000 ondašnjih dinara, a njijova priča da san nakon presude slavija s prijateljima nije istinita. Prava je istina da se Bože Šego uvik valja po cesti i da ga ja nisan satra, satra bi ga neko drugi, tvrdi Milošević. |
