Ma, nismo došli mirit teren barba, ali smo se “namirili” na pršut “Smjeli” koji izlazi iz tamošnje pršutane Vlade Prančića. “Smjeli” je među najboljim sušenim komadom buta u našemu kraju!
Tako govoru puste nagrade i plakete, šampioni su i ove godine u Drnišu, a zlatne plakete stigle su za 2015. i sa sajma u Sinju, te Klastera “Hrvatskog pršuta” održanom u “Lava”. I ranijih godina su primali slična priznanja, ali ovo je, izgleda, ponajbolja godina do sada.
- Naš je moto “prirodni proizvod kao nekada”. Tako piše i na kravati oko pršuta. Nastojimo da se sve to radi ka šta su radili naši stari - pojašnjava nam Vlade Prančić držeći sa smiješkom svoj šampionski pršut na skalama stare didovine, odma nasuprot samoj pršutani.
Oko nas mir i tišina. U kraju smo sela, i sami naziv kaže, u Kutima. Tu i tamo prođe koji susid, motorić koji drnda, a smirujuće je čut i zvona od krava šta zveckaju tu ispod starih kuća.
Težačka familija
- Ima krava i kokoši, ali svinja za uzgoj više nema ka prije, ni u Dugopolju, ni u ciloj Dalmaciji, pa ni u Hrvatskoj, za potribe naše proizvodnje. Još da je sirovina domaća, to bi onda stvarno bija savršen proizvod. No, nažalost, mi pršutari ne možemo rješavati problem svinjogojstva - žali se Vlade.A, odakle stiže vaša sirovina?
- To su sve uglavnom križanci iz uvoza, Mađarske i Austrije, a manji dio je iz Hrvatske. Problem je šta u Hrvatskoj nema klaonice koja bi mogla odraditi kamion svinja u roku od dva dana, nemamo takvih kapaciteta. Ovi uvozni buti su dobre kvalitete, šta govore i naše nagrade, ali da je sve domaće, bilo bi još bolje, i za naše pršute, i za pokretanje cilog procesa proizvodnje u zemlji - pojašnjava nam Vlade.
A Vlade sigurno zna kako se to nekad radija pršut, pečenice, panceta, jer visilo je uvik u njihovoj konobi poput lustera najmanje desetak takvih.
Od malena ga je zanimala, kaže, proizvodnja, a bez onoga šta su ga stari naučili teško da bi danas uspija.
Utira bi se s ćaćon Mirkon i didon Stipanon, po čijen je nadimku i nazva pršut “Smjeli”, u konobu, koja je tu doli u kamenim kućama.
- Bila je to težačka familija. Uvik smo imali po tri, četiri svinje. Prije nego bi se stare zaklale kupile bi se mlade, tako bi ih držali po cilu godinu. Znale su imat i do dvista kila. A, jili su ono šta bi ostalo doma iza nas, ono šta bi jin donili iz polja ili vinograda, kupusa, blitve, ječma, kukuruza... Na kominu bi se pršuti i dimili - prisjeća se Vlade kako bi pomaga da se, kad bi im bilo vrime stave pod piz, a to je onda bija neki obični kamen iz dvora.
- Tako bi stalo jedno sedam, osam dana i opet bi se vraćalo na dim. Nakon jedno dvi godine stizali bi za stol osan do deset kilograma teški pršuti. Sve se slično radilo ka šta i mi danas radimo u pogonu samo je bila onda domaća sirovina. Kuća nikad nije smila ostat bez pršuta i vina - zaključuje Vlade.
Jedan pršut načeja je isprid nas. Bez oštrog noža, kaže, nemoš ništa. Pa sad ka od šale riže prvo ovu nadimljenu koru.
- Drugačije je rizat ručno, bolje je. Stroj nekako osuši fetu, pa u konzumaciji izgubi malo na okusu. Najlipše su one od milimetar i po debljine - riže Vlade s lakoćon fetu za feton.
Kako i neće kad mu priko godine prođe četiri iljade pršuta kroz ruke.
- E, da nije još tako svaki po dvajstipet puta - dodaje, pa zariže malo oko same bedrene kosti.
- Ove prve fete imaju više biloga, neko to ne voli, a meni je najslađi ovaj ovde dio uz samu bedrenu kost - govori Vlado ističući kako je idealan omjer na feti kad ima 70 posto crvenog, a 30 posto biloga i da bude dobro promašćeno, jer pršut bez biloga ne valja.
Meni je po guštu, ali Vlade se nije u društvu mašija.
- Ma ja u zadnje vrime više jeden ribu, kad san stalno među pršutima, pa ne mogu toliko - nasmija nas je Vlado.
Sve vonja ka u pravoj konobi, iako smo otišli put uredskih prostora i smistili se u obližnju kužinicu. Zatvaramo iza sebe brže-bolje vrata, jer mušica je vrag.
- Mi smo zapravo ovaj posal i počeli sa uslužnin sušenjen pršuta, prvo smo se s tim bavili jedno pet, šest godina, a onda smo prišli na vlastitu proizvodnju. Nisan se uvik bavija ovin, ima san prvo plastenik na Bilicama di živimo, a onda je došla kriza, verdura se nije mogla prodavat. Kad san se u priči s prijateljen na to požalija, on me onda upita da s čin ću se sad bavit. Ja san na to slučajno ispalija: Sušit ću pršute! I tako se rodila ideja - priča 47-godišnji Vlade pa navodi par detalja šta triba za dobar dalmatinski pršut.
- Triba se izabrat kvalitetan but, da ima težine između četrnajst i šesnajst kila svježeg mesa. Dimi se na suvoj grabovini. Ima je dosta na našen području, i nešto manje na bukvi. Grabovina ima sladak okus, a ne dolaze u obzir drva koja su kisela. Bura je poželjna, ali ne valja da ju je previše, da ga previše ne osuši. Najbolje je kad se jugo i bura izmjenjuju.
Nakon toliko godina rada po izgledu i mirisu znan jeli dobar ili nije! A, ovaj je dobar..., potvrđuje Vlade dok slaže pršut na portadu.
- Ima li ko nastavit posal? - zanima nas.
- Nadan se da neko iz obitelji oće - govori.
Ne zna šta će bit iza njega, ali zasad ide sve kako triba. Posal ide dobro, ima uzlaznu putanju, ide se hrabro, no, triba ipak pazit na svaku lipu, da bi se okrenuli novci triba proć vrimena - kaže.
“Smjeli” je dobija pravo ime!
- Bila je to težačka familija. Uvik smo imali po tri, četiri svinje. Prije nego bi se stare zaklale kupile bi se mlade, tako bi ih držali po cilu godinu. Znale su imat i do dvista kila. A, jili su ono šta bi ostalo doma iza nas, ono šta bi jin donili iz polja ili vinograda, kupusa, blitve, ječma, kukuruza... Na kominu bi se pršuti i dimili - prisjeća se Vlade kako bi pomaga da se, kad bi im bilo vrime stave pod piz, a to je onda bija neki obični kamen iz dvora.
- Tako bi stalo jedno sedam, osam dana i opet bi se vraćalo na dim. Nakon jedno dvi godine stizali bi za stol osan do deset kilograma teški pršuti. Sve se slično radilo ka šta i mi danas radimo u pogonu samo je bila onda domaća sirovina. Kuća nikad nije smila ostat bez pršuta i vina - zaključuje Vlade.
Jedan pršut načeja je isprid nas. Bez oštrog noža, kaže, nemoš ništa. Pa sad ka od šale riže prvo ovu nadimljenu koru.
- Drugačije je rizat ručno, bolje je. Stroj nekako osuši fetu, pa u konzumaciji izgubi malo na okusu. Najlipše su one od milimetar i po debljine - riže Vlade s lakoćon fetu za feton.
Kako i neće kad mu priko godine prođe četiri iljade pršuta kroz ruke.
- E, da nije još tako svaki po dvajstipet puta - dodaje, pa zariže malo oko same bedrene kosti.
U zadnje vrime jeden ribu
 |
Meni je po guštu, ali Vlade se nije u društvu mašija.
- Ma ja u zadnje vrime više jeden ribu, kad san stalno među pršutima, pa ne mogu toliko - nasmija nas je Vlado.
Sve vonja ka u pravoj konobi, iako smo otišli put uredskih prostora i smistili se u obližnju kužinicu. Zatvaramo iza sebe brže-bolje vrata, jer mušica je vrag.
- Mi smo zapravo ovaj posal i počeli sa uslužnin sušenjen pršuta, prvo smo se s tim bavili jedno pet, šest godina, a onda smo prišli na vlastitu proizvodnju. Nisan se uvik bavija ovin, ima san prvo plastenik na Bilicama di živimo, a onda je došla kriza, verdura se nije mogla prodavat. Kad san se u priči s prijateljen na to požalija, on me onda upita da s čin ću se sad bavit. Ja san na to slučajno ispalija: Sušit ću pršute! I tako se rodila ideja - priča 47-godišnji Vlade pa navodi par detalja šta triba za dobar dalmatinski pršut.
- Triba se izabrat kvalitetan but, da ima težine između četrnajst i šesnajst kila svježeg mesa. Dimi se na suvoj grabovini. Ima je dosta na našen području, i nešto manje na bukvi. Grabovina ima sladak okus, a ne dolaze u obzir drva koja su kisela. Bura je poželjna, ali ne valja da ju je previše, da ga previše ne osuši. Najbolje je kad se jugo i bura izmjenjuju.
Nakon toliko godina rada po izgledu i mirisu znan jeli dobar ili nije! A, ovaj je dobar..., potvrđuje Vlade dok slaže pršut na portadu.
- Ima li ko nastavit posal? - zanima nas.
- Nadan se da neko iz obitelji oće - govori.
Ne zna šta će bit iza njega, ali zasad ide sve kako triba. Posal ide dobro, ima uzlaznu putanju, ide se hrabro, no, triba ipak pazit na svaku lipu, da bi se okrenuli novci triba proć vrimena - kaže.
“Smjeli” je dobija pravo ime!
Sve titule ‘Smjelog’Mi smo članovi Udruge “Dalmatinski pršut” i članovi Klastera “Hrvatski pršut”. Dalmatinski pršut je zaštićen na razini države, a i na razini EU-a očekujemo da će biti uskoro. “Smjeli” je prvu, i to šampionsku nagradu dobija u Sinju 2008. godine, a zlatne medalje je tamo nastavija nizat 2009., 2010., 2011., 2012., 2013. i 2015., šampioni smo na tom nacionalnom sajmu bili i 2014. a iste godine smo bili šampioni i u Drnišu na Međunarodnom festivalu pršuta, a u Tinjanu te godine i srebreni - nabraja Vlade Prančić. |
Pogon na didoviniOd obiteljskog posla 1997. godine pogon se proširija. Danas ima i troje zaposlenih, uspješno se predstavljaju na brojnim sajmovima, u Drnišu, Sinju, Tinjanu, ka i na Klasteru “Hrvatskog pršuta”. Pogon je na didovini, ima 550 kvadrata i potpuno je klimatiziran u slučaju da vrime ne bude pogodno za proizvodnju, to se ne smi riskirat - kaže. |
Ima nas i u AmericiĆaća je priča da je pedesetih godina u našin starin kućama bilo četrdeset i šest dice. Ima ih danas od Amerike pa nadalje, a najviše ih je ipak u Splitu. I mi smo cili život na splitskin Bilicama, ali dođemo često ovde gori. Ma, to nan je dvanajst minuti do Dugopolja. Još je jedino mater Marija u starin kućama - kazuje Vlade. |