Slobodna Dalmacija

Puh

Za sve je kriva neimaština jer da nje nije bilo, ni dolski puhovi s bračkih česmina ne bi se našli na trpezama težaka, kojima je nakon silnog rada trebala pojačana doza proteina. A glad ne pita, ne razmišlja ona je li meso stiže sa stabla, zemlje ili s neba, bitno je samo da se na vatri dobro začvrlji, i pretvori u slastan zalogaj. Deliciju, štoviše. Gladi danas toliko više nema, pa je lov na puhe postala neka vrst tradicije žitelja Dola, idiličnoga bračkog mjestašceta uokvirenog teškim brdskim šumama.

Upravo u njima, na visokim granama česmine, noću se žirevima hrane puhovi, kašlju i cvoktaju dok se premeću po stablima, a onako kurjožasti vrlo često završe u mamcima. Doljani lovke nazivaju gvozdicama, a u njih još i stave marelice. Puh, ko svaka beštija voli slatko, pa vrlo često, ako nije dovoljno lukav, umjesto da sebi nađe bogatu trpezu, sam postane dio nje.

- Nije puh glupa životinja nego kurijoža, pa se natakne ka budala u gvozdicu. Da se u nju stavi i kora od česmine s parfemom, on će doć. Sve ja znan, neki će reć da kako možemo jest miše, neko će se okrenit, poć ća od gada, al onaj ko ga je prova, poželit će to opet. Jer njegovo je meso čudo od delicije, pa i ne čudi da se za jedan komad očišćen i ispečen na vatri, u nekim našim konobama traži i po sto kuna. I to samo za jednog. A najbolja mu je mira jedno 20 deka. Pa sad ti vidi jel delicija – kaže nam lovac na puhe, Doljanin Zoran Gospodnetić, s kojim smo obišli zamke.

Na visokoj česmini uhvatio se jedan, pao je na komad voća. Dovoljno za pod zub, taman za okrajak od marende. Ma da ih je još dva do tri, tada bi se već dalo porazmisliti o paljenju štapice, guštanju. Priprema puha, mora se znati, ima svoja pravila, a ona počinju od drvene tanke grančice. Ulovljenog puha se na nju nabije, stavi se na vatru, pa kad mu se krzno opali, lagano ga se nožićem odere do kraja. Onda se očisti, ispeče, stavi između dva komada kruva s malo soli. I to je početak gozbe, u kojem u vrijeme lova na puhe, od kraja sedmog mjeseca točno do Male Gospe, uživa veći dio življa Dola.

Zoran Gospodnetić

Sakupi se ekipa, mlado i staro, žensko i muško, krene se u šumu mahom u subotu navečer, postave se zamke, baci se na gradele, zapiva, a ujutro se vidi ulov. To je kao neka vrsta rituala, posebice za dolske muškiće, koji s očevima od ranih nogu počinju učiti o lovu. Onako kako su to radili njihovi preci, kaže nam Jakša Gospodnetić, Zoranov sin. - Od pete godine iden u lov, naučija me otac, a njega njegov. Puhovo meso ima poseban ukus, a podsjeća, zapravo ni na šta ne podsjeća. A da je dobro, odlično je.

Najslađi je dio ispod trbuha, sa zadnjin nogama. Ali najvažnije je da se strogo pridržavamo pravila, a to je da se pusi ne diraju posli Male Gospe. Ne volimo ni čut da ih neko maltretira nakon toga – kaže Gospodnetić mlađi. Dobri znalci znaju što je dobar puh, po Doljankama Aniti Paveli i Nadi Arnerić, on ne smije biti puno star, ali ni debel. Od srednjeg prema obilatom, i samo takav je za prste polizati.

Slažu se s tom ocjenom i otac i sin Gospodnetić, uz napomenu kako su ženski pusi za pinku bolji od muških. Imaju, kažu, oni neki specifični dodatak koji im daje na aromi, a i ne ide im, ka kod muških, sve u testise. - Veliki trud triba za njih ulovit, al to je u životu uvik tako, za ono šta vridi treba se pomučit. Ali jedno se triba znat, s tri puha ujutro, do večere se ništa ne triba više stavit u usta. Nisu naši stari bili ludi. Znali su oni šta ih u gladi i neimaštini može prehranit. A nama je da tu tradiciju dolsku održimo i prenesemo je na naše mlade – kaže Zoran Gospodnetić.

Tanja ŠIMUNDIĆ BENDIĆ