Slobodna Dalmacija

Povratak na naslovnicu

SMS komentar

Ne znan kako ću preživit razvod Ane Rucner i Vlade Kalembera. Ionako san ih viđa skupa samo u Zvijezde pjevaju. Slave, Omiš

Kako poslati komentar

Spektar

Objavljeno 17.05.2008. u 11:41

TELETINA: Ne zna da je bankrotira

Možda Pilić još ne zna da je bankrotira. Je, virujen ja njemu, ali još više virujen Jutarnjemu. Preozbiljna je to novina da bi mogla falit

PIŠE ĆIĆO
SENJANOVIĆ

Pilić srida, 7. 5.

Kad san u Jutarnji pročita naslov “Nikola Pilić bankrotirao i ostao bez Akademije”, stislo me u štumik, i cili san uša u se. Reka san: “Bidni moj Niko.” I odma san sta vrtit telefon. Nike ni bilo doma, ali san mu zato dobija ženu. Reka san joj: “Evo piše Dag Figenwald da ste išli na inkanat, pa san samo tija reć da san tu.

Dođite stat u Split, sunca i mora neće falit, a za pjat fažola će se uvik nać.” A Mia umire od smija. Govori da je novinar sve tačno napisa, ali da je falija neke detalje. Tačno je da joj se muž zove Nikola Pilić i tačno je da vodi Tenisku akademiju.

Jedino nije tačno da je bankrotira. Ali, da su oni, da ne bi ispalo da Jutarnji piše budalaštine, spremni bankrotirat već sutra. Jer, da je njima puno važnija vjerodostojnost naše štampe, nego njihova materijalna sigurnost. Kad se vratija s treninga, javija mi se i Pilić.

Da bi tija ispravit jednu netačnost iz članka. Da on nije s Nastaseon igra finale Wimbledona, nego finale Pariza. A bankrot? Je, bankrotira je! I to nemilo. Da vozi auto od 100 iljad euri, da Akademiju proširuje za još 22 postelje, da trenutno vodi brigu o 40 igrači, šta u samoj Akademiji, a šta po turnirima, da su sve obaveze prema banci riješili pri pet godin, i da nikad lipše i bezbrižnije nije živija.

Dica velika, svak živi svoj život, on i žena ka dva goluba, a, fala Bogu, i zdravje ih služi. Ne znan, ne bi se tija mišat, ali možda Pilić još ne zna da je bankrotira. Je, virujen ja njemu, ali još više virujen Jutarnjemu. Preozbiljna je to novina da bi mogla falit.

Lori četvrtak, 8. 5.

Moran van se pofalit. Dobija san laptop. Čak san ga i par puti otvorija. Gurnija san tri puta ruku i brzo je povuka. Ništa. Onda san je zadrža malo duže. Opet ništa. Kad san vidija da ne grize, skroz san se opustija. Pogleda san u šalabahter i pokuša otvorit emajliranu poštu.

Čak san nazva one iz T-coma da mi stavu niku škatulu za bežično korištenje. Da ne moran iz posteje skakat u tinel spajat se na telefon. E, brzi su. I, evo, dok ih čekan, otvaran oni kompjuter u redakciju, i kako ča vidin, tako odma brišen. Interesantno, koliko toga sranja leti zrakon. Bidni impulsi ča sve moraju prenosit.

Tako jedan iz Zagreba napada Slobodnu i mene da kako nismo ništa napisali povodon smrti Milana Kangrge. Još se lola i potpisa. I sad da mu iden tumačit da su o Kangrgi pisali Plevnik i Pilić, a da san se i ja osvrnija u rubrici Ajme meni, dotični bi reka: “Znate, ja van Slobodnu ne kupujen redovito.” Ali zato redovito zajebaje.

Ma, sve san ja ovo napisa da bi van moga citirat emajliranu poštu velikoga Lorija Ferića koji sebe sve više susreće u avionu na povratku iz Splita u Ameriku via Dominikanska Republika: “Ola papi. Javljam ti se s moga otoka. Misto se zove Puerto Plata.

Po cili san dan s mojon tamnoputon Đihajrom. Pita san je jučer da šta bi volila da joj priuštin u životu, a ona mi govori - Mi amor, tila bi vidit kako pada snig. Ove riči su predivne, i odma si mi ti pa na pamet. Ajde, šta čekaš? Posteja te čeka. Tvoje san lancune već donija iz New Yorka. Tvoj Lori el Dominicano.” E, moj Lori, doša bi ja, ali ne pada samo snig.

Pobjeda petak, 9. 5.

Nije ona Čeljuska jedina koja radi na principu - veži konja di ti gazda reče. Virujen da joj danas nije bilo lako. Znan da nije degenerik, zato mogu zamislit kako se u njoj sve lomilo.

Ali, pomogli su joj i ovi moji iz Splita. Dok cili svit slavi Dan pobjede nad fašizmon, par Splićani se popelo na Marjan i stalo dizat zastavu Evrope. I onda nan Ivo Grga tumači da je Split uvik bija Evropa, da je uvik pripada tome krugu, da ovo, da ono...

Je, sve je to tako, ali jebe se mene za Adenauera i njegovu Komisiju za čelik, za sporazum u Rimu i za klicu EU. Mogli ste vi to slavit i jučer i sutra, ma mogli ste i danas, ali vas je Dnevnik triba ignorirat.

E, ali je Dnevnik jedva dočeka to bucanje po Marjanu, da bi moga priskočit ono po čemu je ovi dan najznačajniji. Dan pobjede! Ma, ako spomeneš ti dan, onda bi vajalo reć ko je to izvojeva pobjedu. I protiv koga. A ol je lako danas pofalit partizane. I pjunit po ustašama. Zato Čeljuska u Dnevnik pušta ove po Marjanu. Boje i to nego da je Bozanić priporuči za pakal.

Živija drug Adenauer!

Stipetić subota, 10. 5.

Ima van jedan novinar koji je počeja pisat kad san se ja rodija. Pri ravno 60 godin. Zove se Radovan Stipetić. I od njega san kopira ovu formu Teletine. Ovo po danima. S kratkin naslovon za svaki dan. I zato mu fala. A fala mu i za iljade odličnih tekstova. Fala mu i ča se nije proda.

Ča je osta svoj. Rubrika mu se zvala “Dan za danom”. Počeja je pisat u Vjesnika pri 20 godin. Kad je došla mlada demokracija, odma su ga potirali. Nastavija je pisat u Kulušićevu Slobodnu. Pa je doša Kutle. Pa noga u gujcu. Pa je pisa u Dana. Kod Kulušića. Umra Kulušić, nestalo Dana. Stipetić u Jutarnji. Od početka.

Od travnja 1998. sve do 28. 5. 2005. Govori Stipetić da ne zna zašto su mu ugasili rubriku. Znan ja! Ma, zna i on, samo je samozatajan. Puca je po Sanaderu iz svih kaluni. Onda je bilo - telefonske žice zuje - i ode moj Stipetić. Zadnju tri godine piše u našemu cehovskome listu Novinar. Guštan ga čitat. Piše bez zadrške.

Erudita koji zna uobličit svoje misli. Kaže da mu je ovo zadnja kolumna. Da je uvatija 80 godin, i da je dosta. Da ne želi uzimat prostor mladima. Šjor Stipetiću, pišite, molin Vas! A mladi neka cipaju po onin svojin blogovima.

Klape nedilja, 11. 5.

Evo me u autobus. Gren u Zagreb. Do mene Branko Tomić. Tenor muške klape Filip Dević. Znamo se 30 godin, ali uvik smo bili na - evala, kako si? A sad ćakulamo i uživan. Ajde, nisan baš neki veliki poznavalac klapske pisme, volin je čut, ali ne baš u velikin količinama, ali ovo kako Tomić govori o klapi, pismi i druženju, to je za naježit se.

Govori mi da mu je pisma život. Da nema toga gušta, toga adrenalina s kojin bi se to moglo mirit. Počeja je pivat s 18 godin, ka mali grdelin među onin basima, i evo je već 40 godin zalipjen za pismu.

Pazi ča ji, pazi ča pije, i nema te žrtve koje za glas ne bi podnija. Pokažije mi nike pilule od mliječi i govori: “Svaki dan po jedna, i nima straja.” E, da je meni jedna svaku po godine, spasija bi se.

A u Zagreb su me dočekali Jovan Kosijer i Teo Jurić. I onda nan je Kosijer udrija revolucionarnu tematiku. Nisan ga baš puno obadava, jer san se zabavija s pljeskavicon u kajmaku, ali san se prenija kad je reka da di su danas crveni tajkuni?

Da zašto SDP ili neki njegovi simpatizeri ne otvoru tvornicu di će radnici bit kraljevi. S godišnjin, s dobron plaćon, s participacijon u profitu, s besplatnon dodjelon stanova, s vrtićima, ambulanton. Neka tamo primjeron pokažu prednosti svoga programa. E da, lako će. Nema toga ni najvećega komuniste koji se ka vlasnik nije transformira u proliv. Vidija ja.

Dražen prvidan, 12. 5.

Ovo san doša na sprovod Draženu Vrdoljaku. Nema te sile koja me mogla zadržat u Split. Mirogoj, krematorij. Iz zvučnika se čuje Ray Charles, a nas miljun stoji i gleda u oni kapsil. I plačemo. Svak plače nike svoje slike, nike svoje uspomene.

Znamo se kad nan je bilo deset godin, kad mi je njegova mater Nina bila razrednica, pa posli studij na Ekonomiji, kad je Dražen reka. “Ma šta položit?! Ja iman problem kako u ljetnom roku postivat sve one ispite.” Srićon, nije se dugo zadrža. Krenija je za srcen. U muziku. Nisan od velike muzike, ali Dražena se nije moglo izbjeć.

I tek sad, kad se podvuče crta, vidi se koliko je učinija na dovođenju velikoga svita u ovu našu divljinu. Bija je prosvjetitelj koji je, čin se rodija, uša u Evropu, i koji iz nje nikad nije izaša. Zato se i moga onako zezat, onako nonšalantno držat. Bija je car u svome poslu. Car koji se, umisto žezlon, služija zajebancijon. DRAŽEN PRVI VELIČANSTVENI!

Ulica utorak, 13. 5.

Niko me ne potiže za jezik, a ja se evo mišan. I javljan. A kako se neću mišat kad mi je u glavnu ulogu Srđan Šegvić, sin moje Branke, rečene Planinarka. Napalo mi je Srđana, udrili po njemu sociolozi, novinari i politolozi. A zašto?! Radi jedne pismice.

Neš ti. Lipa, slaka pismica. Ništo o tome kako tribamo Hajduka volit, a Dinama jebat. A ol to nije isto. Jubav i jebavanje idu skupa. Ajde, ne uvik. Reka je jedan: “Ja je jeben, a ona me ljubi?! Da mene neko jebe, ja bi ga odma čakijon propara.” Ma, dobro, znan i ja da ne vaja činit razdor među navijačima, da ne vaja širit animozitet među gradovima, ali te navijačke pismice i crtarije, sve su to ispušni ventili.

Grubo je kad se pređe s riči na djela. A ja Srđana znan. Nema mirnijega i boljega momka. One velike oči, ona mila faca... Pari jelenko. E, ali mene muči jedna druga stvar. Kako to da Split i Zagreb nisu ravnopravni? Kako to da mi njih častimo, a oni nas ništa? Mi u Split jemamo Zagrebačku ulicu, a oni u Zagreb našu...

Nemaju! Je li van to gre u glavu? A koliko je naših gori?! Koliko smo in inžinjeri, likari, manekenki, ambasadori i premijeri dali. Koliko smo in pivači i vaterpolista poslali, koliko smo in golova nabili, a oni ovako. Bandiću, nemojmo se zajebavat! Stvar je ozbiljna.