Slobodna Dalmacija

Valja skupit svoju ekipu, moju klapu iz Radunice, svima nan se duša cipa kad vidimo šta su učinili od Rive, poć u akciju i ispilat one nakaze od stupova šta su Rivu pritvorili u ruglo!

piše MILORAD BIBIĆ

Dok Luky svoju karakterističnu frizuru sakriva velikin šeširon,  naš novinar oće da mu pela skroz pocrni na korčulanskon  suncu... / Željan PETKOVIĆ / EPEHA

Skoro svaki put kad te spomenen, čujen otprilike isti komentar: Oni Luky je malo na svoju ruku, skroz je svoj, eno, jedino je on na svitu tetovira dupina poviše desnog uva!
- A čiji ću bit nego svoj!? Šta je tu čudno!? A to da san na svoju ruku... Ja ne znan šta znači bit na svoju ruku, ali ako volit društvo, pismu, Split, Dalmaciju, more, uživat vidit veseli i nasmijani svit znači bit na svoju ruku – onda san sritan da san na svoju ruku!

A ti tetovirani dupin poviše desnog uva? Priznajen, ne znan nikoga ko je bilo koju beštiju s kopna, mora ili iz zraka tetovira na glavi...
- Sve ponistre života otvorija mi je moj dida Ante Šegedin s kojin san odrasta na Korčuli. On mi je usadija veliku, neizmjernu ljubav za morem...

Čak si u jednoj svojoj pismi i – vinča more!
- Jesan. Okad znan za sebe, u braku san s morem. To je savršen brak. Volimo se uzajamno...

Dupin na glavi

Sad će doć na svoje oni šta znaju reć: Luky koji put pari ka da je malo puka!
- Priznajen da ne bacilan puno na ono šta svit govori. Pogotovo zločesti svit. Znan da se u nikoga ne diran, da svima činin dobro koliko god to mogu, da ne znan mrzit, da nikoga ne ogovaran, da nisan u nikakvin klanovima... Nego, oću li dovršit ono o dupinu!?

Je, ja san malo skrenija. Ne mislin skrenija s pameti, nego s onoga o čemu smo govorili...
- Moj dida Ante, kojega san obožava, cili život proveja je na moru, ja san uz njega bija cilo ditinjstvo. Meni je more radost, srića, veselje, život... A dupin je simbol savršene, prekrasne, pitome, mile, lipe beštije koja živi u moru. Simbol razigranosti i veselja. Moj dida je volija dupine, smatra ih je najlipšin beštijama u prirodi, ja san u spomen na svog dida i dupina, za mene najlipšu beštiju, tetovira dupina na glavi...

Ali se ritko vidi! Stalno ti je na glavi kapa, i to često – naopako!
- Volin nosit kape, klobuke, volin kad mi je ništo na glavi. Ne znan objasnit zašto, ali volin...

Da to nije radi frizure koja je slična mojoj?
- Ne, ne... To šta mi kosa biži s glave nema veze s tin šta nosin kape i klobuke...

Dalmatinski raj

Pantin jednu tvoju izjavu da ti je Korčula otok na kojemu jedino osjećaš puninu svih emocija!
- Jesi li kad čuja za legendu o Glavatu?

Nikad! I ne razumin te šta time oćeš reć...
- Legenda o Glavatu kaže da je bog mora Posejdon naredija da se istraži koji je otok najlipši na svitu. Obilazila su se sva mora svita, jedan Posejdonov čovik je izronija otprilike u trokutu Korčula – Lastovo - Mlit, gleda je, gleda, nije se moga odlučit koji je otok lipši. I tu se skamenija, ostala mu je virit skamenjena glava, tako je nasta otočić Glavat di je sad lanterna...

Je li oćeš reć da su Korčula, Lastovo i Mljet tri najlipša otoka na svitu!?
- Oću reć da mi je ovde, na defora Korčule, u kući rođaka Jere Šegedina, u ovoj pustoši, di se s terace vidi Glavat, Lastovo, Mlit, di gledan modro morsko prostranstvo, plavo nebo, zelene borove, masline i smokve – zemaljski raj! I da mi ništa više ne triba. Bit ovde, ić u ribe, imat sa sebon gitaru, vina, pivat s prijateljima, veselit se, radovat životu... I zafaljivat Bogu na tome šta san ovde odrasta, šta san Dalmatinac, šta je učinija da su mi moja Korčula i moja Dalmacija najuži zavičaj.

Uvik su ti puna usta Dalmacije...
- Ja nikoga ne vriđan kad rečen da je Dalmacija za mene centar svemira. Ne pada mi na pamet nikoga uvridit kad rečen da je za mene sve ono najbolje šta postoji na svitu – iz Dalmacije!

Skužaj, ali puno svita će sad reć: ala šta se Luky preserava!
- Zašto!? Ja govorin ono šta mislin! Proša san skoro cili svit, za mene je najlipše dalmatinsko vino, dalmatinska pisma, dalmatinska spiza, dalmatinske žene, dalmatinska klima, dalmatinska zajebancija... Poštujen svakoga onoga ko misli drukčije, ali neka svak uvaži da ja mislin ovako...

Split je iša kvragu!

Je li istina da si ka rođeni Splićanin žestoki kritičar Splita?
- Split je u zadnje vrime – iša kvragu! Ne pada mi napamet govorit o Splitu iz Velog mista ili o Splitu šezdesetih godina, ali iman pravo reć da je ovi Split u odnosu na oni Split u kojen san iša u školu, u kojen san učinija prve muzičke korake, skroz nesta. I umisto da je u tih dvadeset godina iša naprid, posta veliki mediteranski grad, on je izgubija timbar mediteranskog grada. Jedino šta ga veže s Mediteranon je more. Ništa drugo!

Pale su teške riči...
- Ovo šta san reka nažalost je istina. Split je bija urbaniji, ljudskiji, pitomiji, veseliji prije dvadeset godina nego sad. Split se betonizira, gubi svoju mediteransku dušu, sve vlasti u zadnjih dvadeset godina čine zločin nad Splitom. Strašno je šta su učinili od Rive, tog tinela Splita. Ovakva Riva je sramota i ruglo Splita! Potpuna odsutnost ukusa i smisla za lipo...

Opa! Posta si i stručnjak za arhitekturu, urbanizam, građevinastvo...
- Niko mi ne more oduzet pravo na dojam. A to da je Riva postala ruglo Splita nije moj dojam, nego reć tako nešto svakon čoviku nalaže njegova zdrava pamet. Kad si zadnji put bacija pogled prema Rivi s njenoga vrja, onde ispod Biskupove palače?

Ne sićan se. Jedino znan kad s Rive pogledan prema Marjanu da svaki put vidin sve manje Marjana, a sve više kuća na njemu!
- Nema dana kad san u Splitu da ne pogledan prema Rivi. Prije san na nju iša, sad mi se gadi. Znala je Riva bit puna puncata, kad su govorili Tito i Tuđman, kad je Hajduk bija prvak, kad je Goran Ivanišević osvoija Wimbledon, kad je na njoj tombula... I svaki put bi se s vrja Rive vidile zidine Dioklecijanove palače, kuća Deškovića i Sveti Frane – uokvireni sa obe bande drvoredon palmi... A sad? Sad se vide samo ona nakazna višala s jedne i druge strane, ono šta pari kostur dinosaura... Riva više nije vesela, šarena, di je mediteranski kolorit, di je ono „sto koluri“ Ive Tijardovića, di su Splićani na njoj?

Šta se ne priključiš onima koji traže novo preuređenje Rive!
- Nema ništa od toga. Briga one šta su odlučili da Riva bude ovakva šta ko piše pisma, protestira...

A štaš onda učinit!
- Ono na Rivi se mora ispilat!

Luky, šta to govoriš!? Svršićeš na sud i u zatvor!
- Valja skupit ekipu, klapu iz Radunice, Geta, Varoša... svima nan se duša cipa kad vidimo šta su učinili od Rive, poć u akciju i ispilat one nakaze od stupova šta su Rivu pritvorili u ruglo!

Domoljubne pisme

Mislin da je najbolje za tebe da počnemo pričat o nečemu drugome. Recimo o muzici...
- Šta iman reć o tome, govorin kroz svoje pisme. Da buden precizniji: kroz svoje lipe - domoljubne pisme!

Luky, šta ti je danas!? Ti pivaš balade, ti si ih dosad zva rock balade s okuson Dalmacije, a sad govoriš da su to domoljubne pisme!? A ja stalno čitan da su domoljubne pisme one koje piva Thompson. Kome tvoji Korčulani zamjeraju šta govori „Za dom spremni“, jer da triba reć po korčulansku – „Za dom sparićani”!
- Ja pivan o Dalmaciji, našemu moru, zar to nije domoljubna pisma. Zar pisma koja ide „S poniste se vidi Šolta, piva klapa ispo’ volta” nije domoljubna pisma? Zar pisme dalmatinskih klapa nisu domoljubne pisme?

Luky, fala ti šta san ti, ovde na tvojoj najdražoj Korčuli, ukra malo tvoga vrimena koji provodiš u raju na Zemlji!
- Ja bi reka još nešto. Nešto šta me ubija. Jesi li vidija šta je došlo od Hajduka? Nakon samo tri kola Dinamo nan je pobiga pet bodova?! Oni koji vode Hajduka misle samo na biznis i politiku, učinili su da za klub koji je prije trideset godina bija u top tenu najboljih evropskih klubova danas u Evropi niko ne zna. Odakle in pravo srozat klub na ovako niske grane? Da se Nogometni klub Zagreb koji nema nijednog pravog igrača iživljava na Hajduku i zabije nan tri komada!? To je ponižavajuće, strašno, užasno!

Splićani će past u depresiju kad sve ovo pročitaju...
- Guštan šta će ovo izać u mojoj najdražoj Slobodnoj!

Veliki Toma Moj najveći uzor je naš veliki kantautor Toma Bebić. Čovik je bija čisti genijalac. Često neshvaćen. Do kraja svoj. Prepoznatljiv. Nosija je u sebi i svojin pismama mirise i okuse Dalmacije. Otkrija mi ga je, ka i sve prave stvari u životu, moj dida Ante Šegedin. Toma je veliki, nažalost, neponovljiv...

Braća iz TBF-a Svaki put kad spomenen genijalce iz TBF-a, ja ne mogu reć oni, nego – mi! Mi smo ka Hajduk i Torcida – jedna duša, a dva tila. Braća doživotna. Jednako mislimo, isto dišemo. Grupa TBF je za mene nešto najbolje šta hrvatska muzika ima. U TBF-u vidin sličnosti s Tomon Bebićen. Svoji su, ne daju se. Zajedno se borimo protiv svakog primitivizma od kojega se užasavamo...