| Mitski Dragodid, napušteno težačko selo, uru i po hoda povrj Komiže, nismo našli. Ni bor, ni Bjoža ni levandu. Ovo nas je Zoran Franičević odozgar spizdija, sakrija Dragodid za se, pa se sad ceri s nebeske obale |
| piše damir šarac_snima joško ponoš / CROPIX |
- Alo, ima li šta?
- Uvik ima.
I bilo je, sve do ponoća manje kvarat, prošloga utorka, kad je kraj crkve Gospe od Spilica, koja je Luku i Kut spojila u jedan Vis, stigla poruka da je Zoran umra. Nož u trbuj, a ne poruka. Pa baš ovde...
I koga ćeš sad pitat šta ima, kud ćeš poć i kako nać skrivene priče, mista i jude. Vis nikad nije ima problema, sad će se morat snać sam. Nakon šta je poletija s “Poleton” krajen sedandesetih, pa ispisa stotine ljubavnih reportaža o Dalmaciji i okolo u “Nedjeljnoj” i “Slobodnoj”, Zoran Franičević je početkon devedesetih doša olabavit kaiš koji je pedeset godin davija Vis.
Armirani škoj pritvorija je u trezor najlipših štoriji o napuštenin selima i judima koji ti pare ka da su s druge planete. A u biti shvatiš da smo mi izvanzemaljci, a oni su ono ča bi tribali bit.
Poslin odblokade, probudija je demokraciju koja je na škoju kunjala dvi i po ijade godin. Komiža je rekla “ne” šporkici tunjogojilišta na referendumu. S grupon škojoljubaca osmislija je “Alternaturu”, koja te jedina mogla dovest na Galijulu, škojić još tri milje dalje od najdalje Palagruže na 42°22’49”N 16°20’23”E.
Padanje u nesvist od lipote tamo je normalno. Iz toga se rodija “Otoče, volin te”, pokret za zimsku otočnu jubav, muziku i kulturu, iz kojega je nasta “Plavi forum”. Osnova je i Nautic radio u Visu, u Podšpilju je vodija Pojorski cabaret, a onda je iz materine Komiže priselija na očev Hvar, di je u Starome Gradu vodija cabaret “Story Mlin”.
Cilo to vrime tuka se za boje veze, osobito među otocima, koje nisu postojale tridesetak godin, pa se boduli više nisu imali šanse vidit, upoznat, oženit, kumovat...
- Ako su te sve bolesti zaobišle, kolpu neš uteć – zapiva je davno Smoje kroz usta likara Luiđa. Nije mu ni Zoran uteka, a kronična, najteža i najdraža bolest - ludost za škojima i škojarima tresla ga je do kraja.
Fini šverceri
I koga ćeš sad pitat di ćeš. Moš samo lunjat njegovin putima, pa puknit od bisa kad čuješ da oni fini Englezi kojima se klanjamo do poda, ča su za močenje guzice odabrali Vis, pa za bagatelu kupili stare palače i kuće, sad rade biznis.
Kako, pitat će državni jaslari. Tako ča te kuće sad iznajmljuju. Na crno. Za iljadu euri dnevno! A vi ne virujte ako oćete. Ne može se povirovat ni da se jedan od najznačajnijih grčkih spomenika, brončana Artemidina glava ne more vidit, jer nije u vitrini muzeja, nego u sefu. Ča čini u sefu? Pitajte državu.
Usput ih pitajte i zašto je Vis jedini grad u državi bez prostornoga plana, a zna se ča se događa di nima plana. Nema plana ni za forticu iz XIX. vika, s koje bi pametan svit pineze bra ka manjige, ali ova služi za bacanje škovaca i pljačku svega ča se more odnit. Velika pitanja, puno bisa, i malo znanja.
Zato je lako doznat di se pije najboja kafa. Nekad Hotel Tomić, sad je “Doručak kod Tihane”, lipa secesijska kuća na rivu, di na istoimenu kafu svrati i gazda slavne kafe Ernesto Illy.
Tihana Skerbić se s mužen Tomislavon vratila na Vis poslin trideset godin, u međuvremenu je diplomirala povist i etnologiju.
- Željeli smo potencirati urbani identitet Visa, koji je počeo nestajati nakon Drugog svjetskog rata. Ako je najstariji grad na ovom području, onda mora imati i gradske sadržaje cijelu godinu. Zimi je koma, pustoš, a to jedan grad, makar imao i dvije tisuće stalnih stanovnika, sebi ne bi trebao dozvoliti – kaže Tihana, koju jidi i komunalna nebriga.
Ka, recimo, za maške. Da šporke i bolesne maškice iskaču iz kontejnera jušto na stol gostima, pa kad bi se furešt maka, malo bi mu liznule šnicel. Zato Tihana i Tomislav stojidu ka stražari na štekat. Uvatija me smij od te scene, al Tihani nije lako.
Zaludu joj juva od viških naranči, teletina u otočnome medu s mendulama, palačinke s limunon i druga čuda i kreacije, kad joj sve prisidne radi dlakavih teroristi. Mjau. Komiška riva puna. Isprid “Speeda” naletimo na smrknute Lulu i Dadota, rano je jutro, grube visti su već tamo.
- Jesi ču?
- Ču san...
“Alternatura”gre daje, ka agencija koja se drži dva zakona – nećemo masovnost i nema nemogućega. Pučinski otoci, kupanje i ronjenje kraj Palagruže, Biševa, Sveca, Jabuke, Hvara, penjanja, spuštanja, skakanja, brodi, gliseri, bicikle, kajaci, konopi, boce, napuštena sela... Ča luđe, to boje.
Lito još nije došlo do sride, a vođa akcije Pino Vojković od ovega tretmana pari ka gusar, isfrižan, spaljen, s masnican. Dan i po smo ga tražili.
- Mlaji su nan glavni gosti za ove kostolome, a sad vozin ove stare, činimo đir oko otoka, obilazimo 22 točke, ludi su ka kupus – viče s glisera.
Neka leti, mi ćemo gori u poje, u srce Visa. U Marinje Zemlje, i još preciznije Pri Karuzića, kuća je daleko od mora. Ali morete se utočat – u muzičku kupelj.
Kuća zdravoga života ideja je Sanje Tante i Bruna Gešmana, koji su na Vis utekli nakon ča su okusili čari života u Zagrebu, Nizozemskoj i Njemačkoj. Nisu bogatuni, kuću staru dvista godin kupili su 2002. godine za 30 ijad marak. Danas slične okolo nje koštadu i pet puti više.
- Podovi su od ariša, ova stalaža je s deponija, ovo je stari stol iz Jugoplastike, a ovaj iz Neptuna. Većinu predmeta koje vidite smo tako skupljali, skinuli pituru i ostavili u prirodnoj boji drva – priča Sanja, koja radi i ka knjižničarka u Visu.
A do grada hodaju ili idu biciklama, tek su nedavno kupili malo staro auto. Jesu makrobiotičari, ali ne skroz infišani, a Sanja se jogon i meditacijon bavi dvadesetak godin.
Kuća nema klimu, ali jema debele zide pa je ugodno, uvik ima ćuha. Špaher na drva spojen je na centralno, da se otočna bura more priživit ka u škufiju. Cila je kuća uređena u prirodnin materijalima, i čovik se odma oćuti zdravije.
Glazbena kupelj
- Gosti mogu odabrati “normalan” boravak, a mogu se posvetiti i “zdravom” ljetovanju. Mi ne nudimo programe, ali smo domaćini grupama koje bi ovdje željele imati mir i pročistiti organizam – objasnila je Sanja i pokazala kupelj: veliki Jupiterov gong u spavaćoj sobi.
Sviranje na gongu diže energetske razine, obnavlja čovika od pete do glave. Nama je dosta samo sedit i pit njezinu limunadu s lavandon. Bruno je kožar, jedini viški, a možda i dalmatinski. Cila familija mu se time bavila, a butiga u Kutu vonja na kilometar.
- Dobro je, ljudima će uvijek trebati remenje, novčanici, torbice, a stranci ne vjeruju očima kad vide da se radi ručno. Što se mene tiče, sretan sam jer sam tu, što sam u ovoj - koži. Vis je moja terapija – zaključija je kožar Bruno, koji za reklamu jema i pravoga krokodila pod bankon.
 |
| Tonči i Fanita Sviličić |
Doskitali smo do Podšpilja. Lipo za vidit, ali niko ne bi zapeja u malo misto da nije poznato po dobroj spizi na obiteljskin gospodarstvima. Fanita i Tonči Sviličić ostali su bez posla, on u “Neptuna”, ona u “Dalme”. Do prije četiri godine su životarili, a onda su vidili druge, skupili koji šolad, i pod silnicu naredali banke i stole.
Pa postali kuvari, kamarjeri, šefi sale, perači sudi, menađeri. Postali “Maxo”, po nadimku očevu. Sami oni dva. U procesjunu Fanita nosi juvu, Tonči za njon kruv, ona slaže pašticadu koja jema okus po pašticadi, on peku od kozlina, ona tortu od višanj...
Pari ti se da si doma, u materinu kužinu, a i nije daleko, jer sve spremaju na jedan mali komin i špakerić u konobu. Za to vrime su sin i zet u ribe, a kad jemadu svoju vugavu, plavac, uje, kapare, hjib, rakije, onda in niko i ne triba.
- Moramo priživit, teško radimo, počne se ujutro, a završi u zoru – govori Fanita prid brdon pjati i teča, koje mora oprat prin nego dođe druga najavljena grupa. - A ča ovo dica piju? - Sok od višnje! Nema kole, nema piva, nema kemije. Kome ne paše, more prid butigu – govori Tonči.
Dragodid
Dragi su mu Rusi, ma puno razbijedu.
- Pade i meni pjat, ali iz čista mira tuć žmule o pod... Ne razumin. Pa su izrazbivali kolina, išli u likara, ostalo mi je pet kili janjca pod pekon. Sve su platili, al ni to to. Talijani su dobri gosti, fini, izist će, platit će... Ma u dva lita ostavu kunu manče. A opet onih desetak iz Pule... Kad oni dođu, nema mira, trideset bočic ide ka ništa, veseli svit, jedva ih čekan...
Mogli bi tako s njin cilo popodne kroz cvrčke i vugavu, ali zove još jedno misto. Mitski Dragodid, napušteno težačko selo, uru i po hoda povrj Komiže. Kad su se probile vatrogasne ceste da more auto proć, zva je Franičević:
- Sad i ti moš u Dragodid. Zajeb. Vrtili se livo, desno, nikako pogodit. Od jedne ceste na kartu, mi smo našli tri druge.
Negdi u borovini naleti Ivan Burić s tovarčićen.
- Oklen? - Iz Dragodida. Tamo nan je levanda, ružmarin i vinograd nan je tamo.
- Ma bravo! Di ćemo?
- Evo odma iza kraj onoga bora, pa desno, vidit ćete put, vidićete svetoga Bjoža, ajde adio...
Ma vraga. Nismo našli. Ni bor, ni Bjoža ni levandu. Ovo nas je Zoran odozgar spizdija, pomrsija pute, sakrija Dragodid za se, pa se ceri s nebeskoga škoja. Je, sto posto...