Slobodna Dalmacija

Povratak na naslovnicu

SMS komentar pošaljite na 666555 sa ključnom riječi SLD, (3,72 kn/sms).

Šteta što veliki gitarist u HNK Split svira sam, a ja bi volija vidit i čut Braću Karamazove. Fjodor, Veli varoš

Detalji o usluzi >

SMS komentar pošaljite na 666555 sa ključnom riječi SLD, (3,72 kn/sms).

Šteta što veliki gitarist u HNK Split svira sam, a ja bi volija vidit i čut Braću Karamazove. Fjodor, Veli varoš

Detalji o usluzi >

Spektar

Objavljeno 11.09.2010. u 13:05

DIPLOMIRANI EKONOMIST, IGRA JE ZA HAJDUKA U MOMČADIMA KOJE SU 1950. (BEZ PORAZA!), 1952. I 1955. GODINE OSVAJALE NASLOVE PRVAKA JUGOSLAVIJE

Vladimir Šenauer Geza kod Mosora: Dalmatinci moji, volimo Hajduka!

Veliki Vlade Beara je u pravu: niko ne more grist za Hajduka ka Dalmatinac! Nema veze je li Splićanin, bodul ili vlaj. Ali, danas je došlo drugo vrime. Sve se prominilo, prominija se i Hajduk. U Hajduku je najsplitskija i najdalmatinskija – Torcida! Ja in

Evo, na početku ovog razgovora ste me skroz smantali: taman da ću Vas počet pitat o onoj momčadi Hajduka koja je prije čipon šezdeset godina postala prvak Jugoslavije, i to bez poraza, ka niko prije ni poslin Hajduka, a Vi mi dajete dar!?

– I to koji dar: auto! I to ne bilo koje auto nego Chevrolet Corvette Rondine iz 1964. godine. I to ne bilo čiji auto, nego auto od slavnoga, svjetski priznatoga Orsona Wellesa! On ga je meni da u hotelu “Marjan” prije čipon 44 godine, a ja ga sad dajen vama. S tin da bi volija da ga čuvate ka šta san ga i ja čuva. Nije mala stvar imat auto od Orsona Wellesa... Evo van ga uručujen od srca, pa neka mi onda Davor Grčić Gaga, Bogdan Kragić i ostali moji farabutu hajdukovci opet reču da smo mi Židovi škrti... Velika Van fala šjor Geza. Je, da ja ne mogu sist u ovi auto, ali zato će mi stat doma na frižideru, da ga svi vide!

– Orson Welles je doša u kafić hotela “Marjan”, ja san tamo puno godina bija šef recepcije, da mi je ovi mali autić ka model auta kojega je on vozija. Bija je iste boje, boje slonovače... Orson Welles se za vrime boravka u Splitu zbližija s menon. Kad bi njegova Olgica, kako smo je zvali, išla na Slapove Krke ili na koji otok, on i ja bi điravali po Splitu. Najviše ga je oduševila Galerija Meštrović i spliski Pazar.

Jedna stvar je zanimljiva: nikad nije tija sist i popit kavu! Nikad! Reka bi mi da oće šetat i gledat Split, da more pit piće i u hotelu, ponavlja je: zašto trošit vrime sideći u kavani, valja vidit sve šta grad di si doša nudi! Volija je vidit lipe ženske po Pjaci i Rivi, a kad san to reka farabutima Davoru Grčiću Gagi i Bogdanu Kragiću, odgovorili su mi uglas: “Geza, ako je Orson Welles volija gledat lipe Splićanke, onda bi mu nas dva bili puno bolji vodiči po Splitu od tebe!“

Spliski Boško Buha

Puno uvažavan šjor Orsona Wellesa, guštaću imat doma ovi autić šta Van ga je on poklonija, ali ne bi volija po razgovora s Vama potrošit na priče o Orsonu Wellesu. Ajmo mi o Hajduku...

– ... E, ali prije toga van moran reć ništo šta je puno, puno važno, šta mi je spasilo život. Rodija san se u Splitu, u Sanatorij Reića 1930. godine. Otac mi se zva Geza, doša je u Split iz Daruvara, tamo su moji preci imali velika imanja. Mater Zorka rođena Rakelić bila je Splićanka. Dogovorili su se: ako dite bude muško biće Židov, ako bude žensko biće katolkinja! Otac mi je prije Drugog svjetskog rata trgova kožon, ima je butigu u Bosansku ulicu, tamo je prodava kožu. A kad je počeja rat ima je trafiku na vrju Pjace.

Tu je dolazija jedan talijanski kapetan, kupova je cigarete u njega. Molija je oca da mu ostavlja ispod banka talijanski duvan i da mu nabavlja talijanske novine Domenica del Corriere... Otac mu je sve godine dok je ti talijanski kapetan bija u Splitu to nabavlja, a kad je pala Italija ti kapetan je doša ocu u trafiku i reka mu: “Vi ste Židov, ne odete li iz Splita ubiće vas Nijemci i ustaše čin uđu u grad!“ Iste večeri smo pobigli iz Splita na Mosor, a onda smo se spustili u Krilo Jesenice i trabakulon došli u Vis...

Jeste li tamo na Svetoga Duju 7. 5. 1944. godine dočekali obnavljanje Hajduka?

– Nisan. Bija san mali partizanski kurir...

Onda ste Vi bili spliski Boško Buha!

– Nemojte stavit to spliski Boško Buha, zajebavat će me Bogdan i Gaga... Otišli smo s Visa u Bari, tamo san isto bija mali kurir. Ima san 14 godina, nosija san poštu di god je tribalo... U Bariju san 1944. gleda i onu čuvenu, povijesnu utakmicu Hajduka protiv Engleza. Bilo je 50 iljada svita, ja san sidija među ranjenicima. Tad san se zareka: Jedan dan ću i ja igrat balun u Hajduku! Poslin par godina ti san mi se i ostvarija...

Inače, otac se ranije vratija u Split, nije tija ić ni u Ameriku ni nigdi di su Židovi zvali sve nas Židove iz Splita i Dalmacije, želija je opet živit u Splitu. I kad san se 1947. godine, ka 17-godišnjak, vratija brodon iz Italije u Split, dočeka me, bija je puno, puno tužan. Ništa mi nije bilo jasno, umisto da se veseli šta je vidija sina nakon dvi godine, zaplaka je. Došli smo doma, uvik me zva Vlado, a ti put me zazva – sinko!

Reka mi je: “Sinko moj, cilu našu familiju pobili su Nijemci i ustaše. Samo zato jer su Židovi. Ubili su i tvoju babu i rođake, i dičicu od par godina. Sve su pobili!“ I svaki put kad se sitin tih očevih rečenica i njegovih suza, i ja počnen plakat. Skužajte, to je jače od mene... Umriću, a neću moć razumit da se ljude ubijalo i da se po svitu još uvik ubija zato jer su druge vire, druge nacionalnosti, druge boje kože... Ajmo naprid! Došli ste s menon govorit o Hajduku, a ja od početka plovin drugin morima.

Veliko srce Ljube Kokeze

Zapisano je da su za Hajduka 1950. godine, kad su “bijeli“ ka prva i zadnja momčad u ondašnjoj Jugoslavjji, a poslin i u Hrvatskoj, bez poraza osvojili naslov državnog prvaka, pod vodstvon trenera Luke Kaliterne, igrali: Vladimir Beara, Ljubomir Kokeza, Božo Broketa, Ivo Mrčić, Ervin Katnić, Ive Radovniković, Dragutin Drvodelić, Slavko Luštica, Stane Krstulović, Frane Matošić, Bernard Vukas, Branko Viđak, Krešimir Arapović, Milorad Diskić, Tonči Radovniković, Vojko Andrijašević i – Vladimir Šenauer! U 20. godini života radovali ste se osvajanju naslova prvaka!

– U utakmici koja je odlučivala o naslovu prvaka dobili smo na Staron placu Crvenu zvizdu s 2:1. Ti datum triba zapantit: 29. desetoga 1950. godine! Postali smo prvaci, i to bez poraza, a ti dan rodila se i Torcida! Datum za povijest Hajduka i grada Splita. Ja tu utakmicu nisan igra, u ton prvenstvu barba Luka Kaliterna me stavija igrat na pet utakmica. Zvizda je povela s 1:0, gol je zabija Rajko Mitić, na 1:1 je izjednačija Bajdo Vukas na donju branku, jedno petnajst minuti prije kraja. A Božo Broketa nan je donija veliku pobjedu svojin strašnin golon dvi minute prije kraja utakmice. Tad nas je tek rođena Torcida na ramenima nosila sve do Pjace!

U dresu Hajduka odigrali ste 471. utakmicu, zabili ste 132 gola, tri puta – 1950., 1952. i 1955. godine bili ste u momčadima Hajduka koje su osvajale naslove prvaka Jugoslavije!

– Prva polovica pedesetih godina prošloga stoljeća protekla je u dominaciji Hajduka. Imali smo strašnu momčad, Bernard Vukas Bajdo i Vladimir Beara bili su svjetske klase, a naš legendarni kapetan Frane Matošić nije bija samo naš veliki, najveći golgeter, nego i pravi kapetan, istinski vođa, veliki autoritet ne samo nama nego i protivnicima, sucima, novinarima, publici... Igrat s ta tri genijalna igrača bila mi je velika čast i najveći nogometni gušt.

Jedno vrime igrali ste i za BSK iz Beograda?

– Otiša san tamo dvi godine. I zapantija kad san igra protiv Hajduka u Splitu. Čuva me Ljubo Kokeza, najveće srce Hajduka u sto godina povijesti našega kluba, reka mi je: “Geza, tebe neću tuć, ti si moj, ne boj se!“ I nije učinija faul. More bit da mu je to jedina utakmica u životu kad nije faulira protivničko krilo...

Puno puti san Vas sluša, uvik bi znali reć: Kokeza nije bija kvalitetan ka Vukas, Beara ili Frane Matošić, ali bez njega nikad ne bi bili prvaci!

– Ljubo Kokeza je bija srce Hajduka. Nikoga se nije boja, on bi doslovno glavon uša u kopačke protivniku. Bija je najhrabriji čovik koga san ikad upozna. Zna je udrit, zna je uć u noge protivnika, onda bi mu se, ka ono, izvinija... I protivnički igrači su bižali od njega. A on je to i tija. Dava nan je moral, bodrija je sve nas u svlačionici, pa bi čak zna reć velikon kapetanu Frani Matošiću: “Frane, nema veze šta gubimo dva razlike, sad ćemo ih u drugon poluvremenu satrat. Ajmo, da ste sad srce ostavili na terenu, jeste li me čuli!?“ Kokeza je bija čudo jedno neviđeno...

Pričali ste mi puno anegdota vezanih za Ljubu Kokezu...

– Moga bi uru vrimena govorit o Kokinin zajebancijama. Jedno vrime je dilija sobu s Nikolon Radovićen, A Radović je i spava, doslovno spava u dresu Hajduka. Umisto pidžame nosija je bili dres... Jedan put ga u sobi poslin utakmice Koke pita: “Nidžo, kako san danas igra!?“ A farabut Radović mu je reka: “Koke, prvo poluvrime si odigra slabo, a drugo si naglo popustija!“ Znate li šta mu je Kokeza učinija? Istira ga je iz sobe! I Radović je doša spavat u sobu kod Gage i mene.

A kad je uoči puta u Južnu Ameriku, na prijateljskoj utakmici protiv Splita, slomija nogu... Majko moja mila, nikad nisan vidija čovika koji je toliko bisnija... A onda je s nogon u gipsu iša s nama na put, bija je sritan ka malo dite. A onda mu je Gaga stariji, Lenko Grčić, reka ništo, radi čega bi ga, da je moga trkat, Koke sigurno satra. Reka mu je: “Koke, moš ti igrat i s ton nogon u gipsu. Ti ionako imaš samo desnu nogu, a u gipsu ti je liva noga!“ Koke ga je iša pogodit pjaton, čašon, bocunon, mi se od straja nismo smili smijat...

A ono s Kokezon i papigon...

– To je jedna od najčudesnijih priča u mome životu. Igrali smo u Trstu, prije nego smo ušli u autobus za poć doma, Kokeza se pojavija s onon velikon čibon, unutra je bila papiga. Koke je puno volija beštije, papiga je bila lipa, šarena, Koke nan je pokaza komad karte, platija je pet dolara za pregled i potvrdu da papiga smi prić granicu. Drža je na kolinima, mi smo ga zajebavali: “Koke, ku ku, ku ku...“ Ispočetka se smija, a kad mu je dosadilo, skočija bi i zavika: “Vi meni Koke ku ku, ku ku, a Koke vama jebe sestre i žene“.

E, nakon malo vrimena nikome nije bilo do smija. Zato jer se Kokina papiga – izvrnila! Koke je iša oživit, nije joj bilo spasa. Poludija je, pita se naglas: kako se ovo moglo dogodit, prije uru vrimena je prigleda veterinar, sve je bilo u redu!? Koke je nije tija itnit iz autobusa u Italiji, kad smo ušli u Jugoslaviju više nismo mogli izdržat ne zafrkavat ga. Već se bija smirija, iziša je vanka, mi smo učinili povorku ka na sprovodu, u stavu mirno i pivajući himnu “Hej Slaveni“ dočekali smo trenutak da je Koke itne u rijeku.

Kad je to učinija sve nas je pogleda, nasmija se i reka: “Ajdete svi od prvoga do zadnjega u pičku materinu!“ E sad mogu priznat ono najvažnije: moj dragi Koke je umra, a nije sazna šta se to dogodilo s njegov papigon - Božo Broketa joj je u čibu turnija žvakalicu, da Koke ne vidi, i bidna papiga se – ugušila! Da je to Koke zna, Božo Broketa bi, oprostite na izrazu, najeba!

Bajdo Vukas je najveći

Recite nan koju anegdotu o Davoru Grčiću i Bogdanu Kragiću?

– To ne smin. Reću samo ovo: na terenu nisu znali odigrat pravi dupli pas, Gagu smo zvali Kosir, bija je bek cipadur, diće on odigrat dupli pas. E, ali zato su Gaga i Bogdan bili velemajstori za odigrat dupli pas izvan terena. Mislin na ženske. Samo, nemojte ovo napisat, mi smo već stari ljudi, reće svit da san iša na kvasinu kad to spominjen...

Bajdo Vukas Van je bija posebno drag...

– Bajdo je bija jedan jedini, neponovljivi, najveći... Najbolji igrač Jugoslavije, a za sva vrimena. On je bija genijalac baluna. Milijun puti su me pitali koje igrače posebno pantin. Uvik govorin isto: Vlade Beara najveći vratar, Bajdo Vukas najveći igrač, a Dragoslav Šekularac Šeki najveći žongler baluna! A barba Luka Kaliterna najveći trener!

Moran reć i to da su mi dva najteža dana u životu bili kad mi je javilo da mi je umra otac i kad mi je javilo da je umra Bajdo. Virujte mi: Bajdo je bija Zagrepčanin, ali je bija veliki hajdukovac, veliki Splićanin i veliki Dalmatinac! Samo mi koji smo s njin živili, prijateljevali, putovali, moremo znat koliko je on volija Hajduka, grad Split i Dalmaciju. Moj veliki, najveći Bajdo! Sve splisko mu je bilo u srcu!

Uskoro ćete profeštat 80. rođendan. Gledate li Hajduka?

– Igra san za Hajduka, BSK-a, Austriju iz Klagenfurta, karijeru san završija igrajući za drugoligaškoga Splita, ali u mon srcu je bija i osta samo jedan klub: moj Hajduk! Moran priznat da “bijele“ i danas, u 80. godini života, gledan redovito. Ali, samo prvo poluvrijeme. Ne mogu izdržat gledat cilu utakmicu, ni onda kad na poluvremenu vodimo, a pogotovo ne onda kad nas u prvih 45 minuta ne poljubi rezultat.

Počne me stiskat, počnen se grčit. Najprije me uvati nika muka u drobu, pa onda krene put gori, pari mi se da će mi srce iskočit vanka. Onda se skupin sa stadiona. Od straja da ćemo izgubit. I od straja da će me drmnit srce. A moran dočekat svoj 80. rođendan i 100. rođendan Hajduka. A onda ću mirno živit do svoga stotog, odnosno Hajdukova 120. rođendana!

Vladimir Beara mi je prije par godina, u intervju za “Slobodnu Dalmaciju” reka ništo šta i danas spominje puno, puno hajdukovaca: Bidan je Hajduk bez Dalmatinaca!

– Veliki Vlade Beara je u pravu: niko ne more grist za Hajduka ka Dalmatinac! Nema veze je li Splićanin, bodul ili vlaj. Ali, danas je došlo drugo vrime. Sve se prominilo, prominija se i Hajduk. U Hajduku je najsplitskija i najdalmatinskija – Torcida! Ja in javno čestitan 60. rođendan, želin in da, ka i ovoga lita, nose Hajduka u nove velike pobjede. Sritan san da je Hajduk doša do Evrope, one utakmice s Rumunjima u Poljudu bile su veličanstvene. Ja bi želija poručit samo jedno: Dalmatinci moji, volimo Hajduka!

Evo nas na kraju intervjua, a nisan Vas ima kad pitat kako to da ste ka ritko ko od prvoligaških igrača u ono vrime svršili fakultet... I to šta najviše pantin iz godina kad ste bili šef recepcije hotela “Marjan”, a poslin i direktor stadiona u Poljudu...

– Bilo je lipo bit prvotimac onoga Hajduka, bila je čast nosit godinama najlipši bili dres. Uživa san radit u hotelu “Marjan”, a poslin ka direktor Poljudske lipotice. O tome bi moga knjigu napisat. E, bilo bi lipo da za svoj stoti rođendan napišen knjigu... Da me sad čuje pokojni Bajdo, koji me je uvik zva Židove sigurno bi mi reka: Židove, ne pizdi!

Ovi broj “Slobodne” izlazi kad Hajduk igra s Dinamon!

– Dinamo nan je u moje vrime u Splitu uvik bija mušterija. Neka tako bude i u ovon derbiju...

milorad bibić
Snimio: Vladimir DUGANdŽIĆ / Cropix

Mišo i Dubrovački trubaduri

Upozna san mali milijun velikih navijača Hajduka koji su bili pivači, glumci, političari, znanstvenici... Izdvojio bi Mišu Kovača i Dubrovačke trubadure. Mišo Kovač nije bija obični navijač Hajduka, on je ludova za Hajdukon. Satima bi s menon u hotelu “Marjan” priča o Hajduku, on je sugerira i dovođenje nekih igrača, bija je veliki prijatelj s Peron Nadovezon, volija je Slavka Lušticu, ma volija je sve hajdukovce.

Bija je realan, sićan se kad je na vrhuncu svoje velike karijere izjavija novinarima u hotelu “Marjan” ništo šta bi malo ko reka: “Ja san ove godine s pismon ‘Proplakat će zora’ sve pomeja na Spliskon festivalu, ali naša najbolja pisma svih vrimena je ‘Kuća pored mora’ moga Šibenčanina Arsena Dedića!“ Uz Mišu posebno pantin i Dubrovačke trubadure.

Puno su volili Hajduka, ali je jedan među njima bija dinamovac. Nikad nisan uspija saznat ko... Nikidan je umra trubadur Marko Brešković, bija je puno, puno dobar čovik. Volija je Hajduka, gušta je bit u Splitu...