Slobodna Dalmacija

Dve lastavice - Boki i Ivica - ipak čine proleće  /Aleksandar Dimitrijević/Cropix

Eto, godinu je dana od kad živim u Splitu i već su hrvatsko-srpski odnosi mnogo bolji. I napreduju. A kažu – jedna lasta ne čini proleće. Ali dve, e, to već može. Lasta i lastavica, Boki i Ivica, i eto srpsko-hrvatskog proleća.
Naravno, shvatate, reč je o toplom ljudsko-državničkom susretu predsednika Srbije i predsjednika Hrvatske, Borisa Tadića i Ive Josipovića, u Beogradu, početkom ove sedmice.

Sve je, dakako, bilo povijesno-istorijski, na žalost prekograničnih kriminalaca, a na oduševljenje međunarodne zajednice, za nadu preživelima i rodbini nestalih, za kakvu-takvu utehu deci i roditeljima poginulih, proteranima, ojađenima, obeskućenima, peteespeiranima i inima.

Dobro je to da se nedavno zaraćeni zapravo mire. Do sad su to bile bajadere i vegeta, jer nije tih sedam i kusur miliona malo tržište. Pitajte Todorića. A onda su to bili more i ostrva, jahte ukotvljene u dalmatinskim uvalama, Ceca i Seka. Pitajte Mitrovića.

Oni su, doduše i bez izvinjavanja i ispričavanja, mirili Hrvate i Srbe i pre svih predsednika i posle momaka s vrućih asfalta.
Evo na primer, srpsko-hrvatski GPS je - kad čuješ Seku znaš da si u Splitu, a kad ti zapeva Oliver, naravno da si u Beogradu.

A da ne bude povijesno-istorijske zabune, nisu ni Boki-i- Ivica-so-happy-together, bili prvi. Prvi je u Srbiji, pardon, tada Srbiji i Crnoj Gori, ali opet u Beogradu, posle rata, 2003., bio Stipe Mesić. A onda je, zasad još samo prvi put, kao predsednik tek „osamostaljene“ Srbije, Tadić bio u Hrvatskoj, 2006.

Platinasti broš

U ta su dobra stara vremena izvinjenja pljuštala sa svih strana. Mesić i predsednik tadašnje SiCG, Svetozar Marović, su 2003. u Beogradu „uputili u ime građana svojih zemalja međusobna izvinjenja za sva zla ili štetu koja su građani dve zemlje činili jedni drugima.“

A onda je Tadić 2007. za HRT, ponovio: “Svim građanima Hrvatske i svim pripadnicima hrvatskog naroda koje su učinili nesrećnima pripadnici moga naroda, upućujem izvinjenje i preuzimam za to odgovornost.”
Godinama posle, ove sedmice, nije bilo izvinjavanja, ali nije falilo nerazumljivih poruka i nerazumnih očekivanja.

Dok se Ivo onako mediteranski bavio poezijom, poručujući Hrvatima u Srbiji da želi „da vaša grana i dalje zeleni i cvjeta“, Boris je pokušao da, poput dorćolskog mangupa, predsjednika zemlje koja je priznala nezavisno Kosovo i u Prištini ima svog veleposlanika, bezuspešno navuče da mu obeća da će porazmisliti o tome posle 22. jula, kad Međunarodni sud pravde u Den Haagu bude saopštio svoje promišljanje o pravnom utemeljenju kosovskog otcepljenja.

„Brate, ajd vidi s Kosoricom da nekako povučete to priznanje! Znaš šta bi to nama značilo?! Ma niko više u Grčku ne bi na more išao. Crnu Goru da i ne pominjem. A i podržaću Hrvatsku na putu za EU“, zavapio je Boki.
„Hvala, vratit ću, ako mi, dok vi dođete blizu EU, ne prođe i drugi mandat. Ali, ne mogu ja s njom. Znaš da Pantovčak i Banski dvori imaju ometenu komunikaciju. Kužiš, HDZ vs SDP“, objašnjavao je Ivica.

„Ma znam, al ono. Malo pritisneš... Evo pokloniću joj broš u obliku Srbije. Platinasti, ako treba“, molećivo će predsednik Srbije.
„Daj, što ti je? Pa gdje će to nositi, na Kosovu,?!?“, šeretski će hrvatski predsednik.

„Zezaj ti, zezaj. A znaš kako je meni. Ja ni bez broša ne mogu tamo. Mislim mogu, al mi treba dozvola i ceo KFOR da me prati...“
„Pa čuj, mene ovdje čuva tisuću i pet stotina policajaca, pa mi je okej. Inozemstvo je inozemstvo.“
„Ivice, nije fer. Kosovo je Srbija.“

„Nego da ne zaboravim one papire u svezi s vukovarskom bolnicom... Mislim, iz onog doba kad je i Vukovar bio Srbija...“
„Ivice, opet nisi fer. Znaš da sam se izvinio. I daćemo te papire, dao sam ti i ikonu iz Dalja, nije problem...“

„Pa da, dat ćete i Kosovo, hehehehe.“
„Ivice, pa stvarno nije u redu. Ne damo Kosovo. Ne možemo i da hoćemo jer – Ko-so-vo je srce Srbije!“
„Ma znam, ali sad i srce presađuju. Ima donatora po cijelom svijetu. Zamisli da Srbija, recimo, dobije njemačko umjesto albanskog srca! Znaš onu – što Nijemac napravi ne raspada se. K’o mercedes.“

Na radost i profit

„Mislim, stvarno... Lako je tebi. Tebi je Genscher davno ugradio pacemaker, a mene je, nas je, k’o da smo svi miloševići, Schröder bombardovao, za srce me ujeo.“

„Nego, kad ćeš doć u Vukovar? Evo te i Kosorica pozvala.“
„Kad, kad... Ne volim kad me požuruju. Ne mora niko da me zove. Sam ću doći. Ako obezbedite nekoliko hiljada policajaca, recimo idućeg novembra, za dvadestogodišnjicu oslobođenja, mislim pada, sorry, give me five...“
Pljus.

„Važi. A što me nisi odveo u Stajićevo? Pa da ja tebe, kad mi uzvratiš posjet, iz Vukovara prebacim do Lore...“
„Drugi put, drugi put. Samo da prvo vratim Kosovo...“
„I da se zazeleni i rascvjeta hrvatska grana u Srbiji!“

I tako, dva su se preds(j)ednika lepo ispričala, na radost dva naroda i profit prekograničnih tajkuna kojima, a valjda i nama, možebiti uskoro neće za prelaz iz države u državu trebati više pasoš, dosta će biti i lična karta. Baš kako i jedni i drugi idemo u BiH, koju smo i pojedinačno i zajedno rasturali i kojoj su se, da ni to ne zaboravimo, ranije već izvinili i u čiji su se teritorijalni integritet i suverenitet ponovo zakleli i Josipović i Tadić.

pIŠE julijana mojsilović-dežulović

Antikosovska ulmus pumila Posadio je Ivo Josipović sibirski brest, ulmus pumilu, u Parku prijateljstva na beogradskom Ušću, gde po tradiciji gostujući državnici i poznate ličnosti zasade drvo sa svojim imenom. Zašto baš drvo poreklom iz Rusije, Kine, Indije...? Pa zato što te zemlje nisu priznale Kosovo. Sve u duhu post-sibirskog otopljavanja hrvatsko-srpskih odnosa.

Knjigom na knjigu Kupio Boris i sam platio knjigu „Leksikon YU mitologije“, pa je poklonio Ivi, dok su šetali centrom Bograda. Kao da je znao šta će biti, Ivo je uzvratio. Poklonio je Borisu „Ništa lažno – Vukovar 1991.“ I nije to bilo bez simbolike, jer nema laži da se baš u Vukovaru 1991. raspala sva ex-jugoslovenska mitologija.