Izaša san iz hotelske sobe u mistu Pag, otok Pag, a žena i ćer, sređene za večeru, desetak metri za menon.
“Izvin’te, rekoše mi da ste vi ovaj krajsler, je l’ možete da pomerite kola malo?”, presrela me neka neloša crnokosa. “Pomerim... šta?”, zbunila me. “Pa kola. Trebalo bi kola da pomerite!”, pogledala me ka da san nenormalan: “Moramo i mi tu da parkiramo!” “Dobro, nema problema, posli ću, sad žurin na večeru!”, otkačija san je, a Papučica me sumnjičavo dočekala: “Šta je tila ova od tebe?”. “Da pomerim kola”, odgovorija san kratko. “Ajde ne zajebaji! Šta je, Srpkinja?”. “Slušaj, Švabica očito nije”. “Ne virujen ti, lažeš. Ajmo vidit registraciju!” Našli smo na parkingu ne jedan nego tri BG auta. Dva beemvejca i jedan audi. Parkirali su se utisno, zbilja bi trebalo da se pomer... jebate, šta je meni?
Turisti, a ne vojska
Došli smo na teracu hotelčića i vidili da su nan Srbi okupirali najbolja tri stola uz ogradu. Ustvari, formirali su jedan veliki SAO Stol, cili prvi red, tri familje s dicon. A bidna Papučica se još na plaži palila kako će navečer dugo gledat doli, u romantični trag misečine na moru, i spokojno pijuckat martini bjanko. Od misečine na moru ništa, ali ajde, stiga joj je bar martini.
Sili smo za stol u trećemu redu, između je bila tampon-zona, i uzeli za prigrist malo paškoga sira. Samo, od novih gostiju nije se dalo ni jist ni pit u miru. “Burazeru, brže, bre, gde si zalepio?! Bu-ra-ze-ru!”, vika je na konobara jedan lola, očito šef družine, gol do pasa, s drobinon i zlatnon lančugon.
Doša je konobar, a on ga je povuka na katrigu uz sebe: “Kako ti je ime, momčino?” Konobar je reka: “Igor.” “E, Igore, ti i ja ćemo ovde sve da bijemo! Vidiš ovoga moga druga ovde, Branko se zove? Ej, to je čelik, a ne čovek! Onaj vaš Cro-Cop je kurac za njega! Slušaj, brate, loša vam je ova brlja. Daj bocu čivasa donesi, odma!”
Papučica mi je šapnila: “Čuješ li ovo? Opet bi oni nama komandirali, samo da uvate priliku”. Reka san joj: “Ajde muči, ovo su ipak turisti, a ne vojska.”
Uskoro se, međutim, ekipi za stolon pridružila i cura s parkinga, pa su se nešto sašaptavali. Zatim je ovi drobati zloćudno pogleda prema meni i glasno upita žensku: “I šta ti je tip reko? ... Ma, sereš!” Diga je čašu (slučajno ili ne, s tri prsta) i, ka, nazdravija mi: “E, pa, živeo ti meni, burazeru. Videćemo se još!”
Rat klapa i cajki
Okrenija san glavu i reka Papučici: “Šta smo ovde izili, izili smo. Ajmo u sobu, inače ću se možda morat potuć, a njih ima trojica.” Uzela je čašu s martinijen i žalosno se uputila nazad kloparajući na take. “Otirali nas Srbi s ognjišta, a?”, pokušala se našalit Papučica: “Šta ima veze, osta nan je bar krov nad glavon, nismo totalne izbjeglice.”
Upalija san u sobi televizor. Klape, finale Omiša. Ala divote! Nisan se uopće sitija da je to večeras. Sva srića da smo išli ća s terace. Odjedanput se izvanka, vjerojatno iz susidne sobe, razlega prodoran zvuk strahovite cajke, te momentalno zaglušija meni najbolju klapu “Šufit”.
Braća su natalila narodnjake na najjače. Valjda in je smetalo da Hrvat s parkinga, koji nije hteo da pomeri kola, sad još drsko uživa u nekoj čudnoj muzici. Grmija je refren cajke: “Daj mi grudi od betona da izdrže sve, pet-šest miliona pa da kupim novo srce, kad ovo noćas izda’ne”. Nema sumnje da su imali moćan CD player. Nije mi palo na pamet pojačavat te-ve, nego san zatvorija prozor, uz rizik da se udušin od vrućine, a prozor se tresa od decibela.
Srpske kune
Papučica se uozbiljila: “Koje su ovo škovace? Šta provociraju ovako usrid Hrvatske? Jesu li oni normalni?” Poučija san je: “Po našim zakonima, takvima kakvi jesu, nismo mi u pravu, nego vjerojatno oni. Osim toga, kladija bi se da više splitske mladosti zna ovu njihovu pismu nego bilo koju šta piva klapa ‘Šufit’.
Da ja sad, recimo, opleten bocon onoga debeloga, u novinama bi sigurno napisali kako se uvik nađe neki nacionalistički kreten da pokvari turistima ugođaj. Zato je najbolje da zatapjamo i odma partimo odavde.”
 |
| Zbilja su se vratili, u velikom broju |
Smista san otiša do vlasnika hotela, inače purgera (!), i reka da napuštan hotel već sutra ujutro, umisto u sridu kako san planira. Reka je samo: “Okej, nemojte kaj zamerit!”, iako smo znali i on i ja o čemu se radi. Ali jebiga, kume, kune su kune, makar bile i srpske. Srbi su nan se, eto, zbilja vratili, u velikon broju. Istra, Kvarner, otoci, Dubrovnik, dolaze bez kompleksa i straja. Ka i ovi burazer s Paga, neka mu je srećno letovanje!
robert pauletić