 |
| Pera Ratković, udana Ćosić: ‘Nakon bumbi došli su opet i kroz otvorena vrata pucali u svakoga ko se miga’ / Toni PAŠTAR / EPEHA |
Evo kako je bilo:
– Zapucali su bacači od Trilja. Nas sedan-osan cura, sve vrsnice, pošle smo se sklonit u jednu kuću. Bura je nosila drvlje i kamenje. Mi naložili vatru za zgrijat se, kad eto ti dođe vojska. Govore lipo, naški. Gledaju nas, sve od jedne do druge, i kažu da in u selu skupimo štogod za izist. Mi prošle kroz selo, dobili digdi jaje, digdi malo kruva. Vratili se, a oni nan kažu: “Ne bojte se, iđemo mi ća.” Nisu izašli ni na vrata, kad mi vidimo iđu drugi. Prvi među njima nosi u ruci veliku sablju. O njoj vise rute, sve krvavo.
Kroz otvorena vrata viče: “Izlazite vanka, izlazite vanka, držat će van naš komandir govor.” Mi izašli, moramo. Nike cure počele bižat. Odma je zapucalo iz mitraljeza što su ji postavili za ubit one što bi bižali. Svi iđemo prema kući di nas gone. Vidin ja svoju mater di vodi maloga od sedan-osan godina i drži malu pri sisi. Oni s nji troje u vatru. Nas uturiše unutra, baciše bumbe i zatvoriše vrata. Svit unutra vas gori, plače, žali... Ja legla. Sva roba mi krvava. Jedna Jaćina ćer mi govori: “Pere moja, ja san još živa.” Kad ono dođoše opet. Kroz otvorena vrata pucali su u svakoga ko se miga.
Dvi vrste vojske
Ja san bila uz vrata. Činila san se mrtva. Jedan stade na me nogon i govori: “Lezi tako, majku ti tvoju.” Prošlo je malo vrimena kad izađe moja sestra Ana, bilo joj je 12 godina, gola golcata. Ja san imala na sebi dvi šotane. Skinen jednu i ogrnen Anu priko ramena. Ne možemo više izdržat u kući. Mrtvi ljudi gore, bura fijuče, vidimo da gore kuće, a blago riče. U kuću su nas nabili 35. Izašlo nas je četvoro živi: ja, moja sestra Ana, Anđa Jaćina i mali Stipe Nonin. Čim smo izašli, mali Stipe uteka kroz selo i zove: “A, maja, a maja...” Koga će nać. Nigdi nikoga. Vidimo vojnike. Oni su nas mogli ubit, ali nisu tili.
– Kako to vas nisu ubili?
– Bile su dvi vrste vojske. Jedni su držali stražu, a drugi ubijali. Oni šta su učinili zlo, već su bili otišli, a ovi šta su ostali, više u nas nisu pucali. Odnekud se pojavio i Nono, Stipin ćaća. Poveja nas je u pećinu. Tu smo ostali cilu noć, a onda smo ujutro otišli u Botica.
Koliko vas je ukupno stradalo?
U dvi kuće zbili su 81 čeljade. Ostalo nas je četvero živih. Da smo znali i utekli u ograde, svi bi ostali živi. Oni nisu išli u šumu. Bojali su se partizana.
– Nikoga niste prepoznali?
– Nikoga. Jesmo ji dobro razumili, ali ja nikoga nisan prepoznala. Naša Luca imala je sina u ustašama i držala je njegovu sliku. Četri cure su se spremale uteć. Ona in kaže: “Nemojte, ne ajdete nigdi, ja ću reć da ste moje i neće van ništa.” Kad ona prid jednin vojnikom izvadila tu sinovu sliku, a on joj kaže: “Taki nan se i oće. A onda je u nju zapuca.”
‘Raznili i dite i bešku’U kuću su donili i jedno dite u beški. Jedan vojnik metio je uz bešku bumbu. Ja vidin bumbu, ista kruška. Nije pukla odma. Da je ima kogod moga bi je izbacit. Kad je pukla raznila je dite i bešku. |