Prije nekoliko dana neka je žena u kafiću čitala Večernji list. Preko njezina ramena ugledao sam naslov “Ante Tomić miriše na šovinizam”, a upravo sam na mp3 playeru slušao “Every Picture Tells a Story” Roda Stewarta. Ne znam volite li Roda Stewarta. Ja sam ga nekad prezirao, njegovu blajhanu fudbalerku, njegove uske, pažljivo poderane traperice, kožne jakne sa zakovicama i podstavljenim ramenima, fufe s kojima je hodao i, više od ičega, praznoglavi pop koji je pjevao. Rod Stewart bio mi je drugo ime za loš ukus. Apsolutno jeziva figura.
Jednom mi je netko, ima tome desetak godina, u hrpi albuma Nicka Lowea, Dr Feelgooda, Buffalo Springfielda, Holliesa i Byrdsa dao njegove rane radove, a ja sam jedva svladao gađenje kad sam ih prvi put stavio u stereo. I nisu mi se t...
Jednom mi je netko, ima tome desetak godina, u hrpi albuma Nicka Lowea, Dr Feelgooda, Buffalo Springfielda, Holliesa i Byrdsa dao njegove rane radove, a ja sam jedva svladao gađenje kad sam ih prvi put stavio u stereo. I nisu mi se t...
